'RAZVOD JE JEDINO REŠENJE' Lunina majka SLOMLJENA, Anabela kroz suze sve priznala!

Priča i o tome kako je svakog petka čekala da pročitaju spisak kako bi znala da li joj je otac živ, a onda i o tome da je izgubila blizanačku trudnoću, imala tumor, rodila ćerku pa upala u depresiju kao i da se borila sa hipofunkcijom štitne žlezde. Bez zadrške je pričala i o Andrejevom poroku kada je izgovorila i: "Razvod je bio jedini način da doprem do njega", a onda se osvrnula i na odnos koji ima sa ćerkama.

Anabela je rođena kao plod ljubavi mame Srpkinje Jadranke i tate Bošnjaka Ahmeda međutim u njenoj trećoj godini se desio preokret, roditelji se razilaze, mama odlazi, Anabela ostaje sa ocem iako se zvanično razvode tek kasnije, kada je Anabela imala sedam godina.

- S obzirom na to da sam bila jedinica i da sam odrastala maltene sama, iako je kuća bila puna rođaka, uvek sam se osećala usamljeno. Teško su mi padali ti momenti kada oca nije bio tu zbog posla, a mama je već imala svoju porodicu. Ako uzmem u obzir da sam toliko ljubavi imala i da sam rasla u tako jednoj zdravoj sredini, kada kažem zdravoj to je od jutra do večeri trčkaranje po ulicama, skrivanje po nekim budžacima zarad igre, polje jagoda koje je bilo ispred moje kuće... Dođeš prljav kući pa i zaspiš takav jer si slatko umoran, ne žalim ni za čim. I svi ti momenti koji su me na momenat i boleli i možda nekad u nekom momentu malo i opteretili i definisali drugačije u nedostatku da kažem te porodice na okupu ja opet mogu da kažem da svoje roditelje nisam videla da se svađaju, da se ne podnose. I pored svega, u provinciji gde je moj otac ostao sa detetom, gde žena odlazi od kuće sa drugim muškarcem on nikada nije dao nijedna ružna reč da se kaže za moju majku i beskrajno sam mu zahvalna na tome - priča Anabela sećajući se detinjstva i nastavlja:

- A majku sam malo kasnije shvatila, kada sam ja postala žena, majka. Tako mladoj osobi, kao što se njoj desilo sa dvadeset jednom godinom kada je postala majka... Jednostavno, nedostatak ljubavi i pažnje tog njenog voljenog muškarca učinilo je da dođe do toga da se ljubav ugasi polako. Moj otac je studirao u Beogradu ekonomiju, to je malo duže trajalo jer je on ovde uživao i to je bio taj okidač da se dvoje ljudi više ne razumeju.

Sa 14 godina ostavlja svoj voljeni grad i odlazi u Sarajevo gde upisuje turističku školu, zatim prelazi u gimnaziju ali joj se događa ljubav...

- Pokojni Nikola je ostavio neizbrisiv trag u svakom smislu te reči. Ako sam nešto tako iskonski čisto doživela da se nije uspelo isprljati ni po kojoj osnovi to je onda to. To je nešto što me je obeležilo i definisalo u tom smislu da večito tragam za tim nekim odnosom poput tog sa njim. Ne mogu da kažem, na žalost, da sve ostalo do sada što sam imala, nije uspelo da se na neki način poremeti, a to sa njim je ostalao tako... Na najružniji način smo istrgnuti jedno drugom - sa setom u glasu kaže Anabela pred kamerama Blic televizije.On je kao sportista odlučio da ide u Švajcarsku, a Anabela je krenula sa njim i to sa svojih nepunih 17 godina.

- Rođendan 17. sam slavila kod njega u Švajcarskoj. Mi smo bili komšije u Goraždu i svi smo se poznavali. Moji roditelji su jako cenili njegove. Mi smo se zajedno vratili na odmor koji je on imao, a tada je već u Goraždu buknulo, to je bilo nekih prvih mesec dana rata, ali mi to nismo shvatali ozbiljno, mislili smo da će sve to brzo da prođe, kao ništa od toga, znamo kako smo tamo živeli, ma pokoškali se... Nažalost, to ga je i odvelo na to mesto događaja gde je završio svoj život tragično jer je verovao da je to nešto prolazno i bezazleno. Otišao je da vidi svoje roditelje koji su tada bili tamo i poginuo - kaže iskreno Anabela i dodaje:

- Taj bol ne može da se opiše. Ceo svet se srušio.

Čekala je svakog petka spisak da sazna da li joj je otac živ

Anabela je nažalost osetila i sve nedaće koje je sa sobom nosio rat.

- Kada kažete početak onda je to zaista pravi početak, imala sam roditelje, kuću, dom, imala sam gde da se vratim, a ja tada nemam bukvalno ništa. Nikolina familija mi pomaže da dođem do Beograda... - kaže Anabela.

Anabela sa tada nije libila da radi i kao sekretarica u banci i kao kafe kuvarica kako bi zaradila za život.

- To su bile veze, vezice, naši Bosanci su pootvarali neke firmice, mi smo se pomagali. Na taj način su me spasili i ulice i svega. Ja sigurno ne bih završila na ulici, ta ljubav koja je bila ulagana u mene je bila dovoljno jaka, jer svaki put kada bi se našla u nekoj situaciji koja nije bila baš prikladna za moje godine i za devojku ja bih sebi rekla da bi moj tata bio jako razočara da me vidi - iskreno kaže Anabela i dodaje:

- Razmišljala sam šta bi oni rekli, da li bi se oni složili sa ovim. Negde ta bol kada ih zamislim mi je govorila skloni se, ovo nije za tebe, ovo nisi ti.

Jednog dana na reklami je videla poziv za plesnu grupnu.

- Ples je bio beg u nešto što nema veze sa onim što ja živim. To su ljudi koji su samo želeli dobro da se zabave uz dobru pesmu i dobru energiju da ne pričaju ni o čemu što ih sekira kada dođu kući jer svi su bili ispred televizora i pratili te nemile događaje, tako da nije bilo šanse da se izbegne ta ratna euforija ali eto na takvim mestima poput plesne škole smo mi uspevali da budemo mladež - priča iskreno Anabela i dodaje:

- Videla sam reklamu na televiziji, otišla sam, on mi je odmah prišao, privukle su se naše energije i od te večeri krenulo je to prijateljstvo i ljubav da se dešava. Naravno i posle toga i moj ulazak u plesnu grupu, plesne vode, nastupi na koncertima javnih ličnosti...

U jednom trenutku pevačica saznaje da joj je mama otišla u Švedsku i da tamo ima izbeglički status.

- Mami je bila velika želja da me skloni odavde jer u Srbiji u to vreme nije bilo nimalo naivno pogotovo za devojku kao što sam bila ja od 17 godina. Svoj 18. rođendan sam dočekala u izbegličkom kampu u Treleborgu. Nekih dva dana po dolasku je bio moj rođendan - priseća se Anabela kako je sve to izgledalo i nastavlja o tome kako se seća izbegličkog kampa:

- Kada se setim, obuzme me tegoba neka i neko sivilo. Nije tamo ništa bilo loše, sve su skockali, sobe su bile prelepe, ali jednostavno duša je bila prazna, nedostajali su nam naši voljeni - kaže iskreno Anabela, a onda prekida razgovor jer su suze same potekle:

- Ne mogu sada pričam o tome... Jednostavno, iako je sve prošlo i puno sam radila na tome, na suočavanju sa tim traumama i bolima, ali kako ste me pitali, vratili ste me u tu atmosferu. Iako smo se mi deca toliko trudili da sednemo da pričamo viceve, da slušamo muziku, da odemo do plaže, da vozimo bicikle, svi smo mi jako patili za nekim i nedostajalo nam je mnogo toga. Izgubili smo bili identitet, ko smo, šta smo, gde pripadamo. Ni ja ni moja sestra koja je bila mlađa od mene devet godina nismo znale gde su nam očevi jer su ostali u ratu zahvaćenim područjem. Nije bilo nikakvih veza, nikakvih kontakata jedino smo mogli da čujemo da ih nema na spisku mrtvih. I tako svaki petak, samo čekaš da ti ne pročitaju to ime - sa očima punim suza jedva izgovara Anabela.

Uspeh sa Gagijem

U Sbriji se uvode sankcije, a Gagi joj javlja da su veoma popularni u šta nije mogla da poveruje dok nije jednog dana pesmu koju su zajedno uradili čula na CNN-u.

- Mi smo u međuvremenu snimili nešto, od mene su tražili samo da snimimo to nešto, da oni imaju materijal i ja mogu da idem, to je bilo bukvalno iz zezanja i niko nije očekivao takav bum. Očigledno je da je ljudima falilo nešto da pobegnu od surove relanosti. Svako veče smo sedeli i gledali CNN jer je to bio jedini način da se informišemo. Meni je Gagi pokušao da dočara to, mi smo se čuli s vremena na vreme, ali ja sam mislila da on preuveličava sve zbog ljubavi, samo da bih se ja vratila. Meni je u tom momentu racio bio jači od ljubavi, previše mi je bilo žao mame i sestre, bila sam nekako rastrzana, poprilično ranjena i umorna od neizvesnosti... I, gledamo mi CNN kako živi mladež u Srbiji, idu snimci, sele se iz diskoteke u diskoteku, od 10 snimljenih diskoteka u 3 ili 4 se čuje pesma. On kaže: "Ja zarađujem, kupio sam kola...", ali ja to ne mogu da vidim svojim očima, nema nikakvih mreža i kako bi me uverio on meni u to doba pošalje 5.000 maraka preko prijatelja i kaže: "Evo ti kupi sebi šta hoćeš". Naredne dve godine sam dolazila s' vremena na vreme, po potrebi, ali sam se vraćala zbog škole. I '95. sam ostala u drugom stanju - kaže Anabela.

Susret sa ocem

Iste godine kada se porodila dogodio se i susret sa ocem kog nije videla godinama.

- Luna je imala osam meseci kada sam srela oca. Sećam se, prvi autobusi koji su išli iz Beograda za Sarajevo, ja sam bila sa bebom od osam meseci.

- Ja sam to sve zaboravila, sad me vraćate... Mislim, nisam zaboravila nego potisnula. To je jako velika bol. Mislila sam da ga više nikada neću videti. To je sve nekako prekinuto, uništeno, ne znam kako da vam objasnim ta osećanja. Zadnji put kada me je video bila sam devojčurak od 16 godina, sledeći put se srećemo ja nosim bebu od osam meseci u nekim skroz drugim okolnostima. Još su bile barikade, između ta dva dela grada, jako je bilo teško pogotovo nama koji smo iz tih nekih mešovitih brakova, mi smo svi bili Jugosloveni nekako...

Zdravstveni problemi, tumor dojke, gubitak trudnoće, depresija

Pevačica Anabela Atijas kroz život je išla trnovitim putem, a sve te veoma stresne situacije za koje nije, kako sama kaže imala vremena da ih odboluje, doprinele su tome da se susretne i sa zdravstvenim problemima.Pre nego što je rodila prvo dete Anabela je imala tumor dojke. Operaciju je obavila u Švedskoj u kojoj je u tom trenutku živela.

- U januaru '95. godine je bila ta operacija. Bio je 13. januar, sećam se da je bio petak 13. jer su me zezali kako ćeš, otkaži, međutim ja sam im rekla da je Šveđanima to smešno oni ne veruju u te stvari. I, ta operacija je dobro prošla. Lunu sam rodila '96 godine u Švedskoj - kaže Anabela.

Godine 2002. godine Anabela je izgubila i blizanačku trudnoću.

- Jeste, bila je trauma, ali nekako se posle izniveliše ta ljubav. Već sledeće dete koje sam dobila, Ninu koju sam jako želela... Međutim, imala sam nezgdonih šest meseci, pre svega dok sam shvatila šta se dešava sa mnom. S početka sam bila zbunjena, mislila sam da sam umorna, pa bolešljiva, pa virus, međutim sve dublje i dublje sam upadala u to crnilo, do te mere sam izmišljala neke obaveze da bi moje dete čuvao neko a ja pobegla u krevet i pokrila se jorganom preko glave. Najlepše i najlakše je kada shvatiš šta ti je, to je već pola zdravlja kada priznaš. To je moj prvi susret sa depresijom, jer ja pre toga pored svih nemilih događaja ja nisam imala vremena ni da budem tužna, nesretna i deperesivna, ni da legnem i da odbulujem, sve je to nekako bilo na nogama... - kaže Anabela.

Brak sa Gagijem je krenuo nizbrdo

U tom trenutku i njena bračna zajednica sa Gagijem je išla nizbrdo.

- Već je to krenulo u nekom pravcu koji meni lično nije odgovarao, nisam se videla tu, nisam zamišljala takav bračni život. Po meni je trebalo da imamo ista interesovanja, da uživamo u istim stvarima, kod nas je sve bilo naopako. Ja sam bila usamljena u toj priči, ali, sve je dobro što se završi, ne treba ostati u tako toksičnim vezama - iskrena je Anabela koju je posle toga zadesio i problem sa hipofunkcijom štitne žlezde.

Razvod od Andreja je bio jedino rešenje

Anabela Atijas dotakla se teme razvoda sa Andrejom Atijasom te objasnila zašto se odlučila na taj korak.Pevačica je pre Andreja bila u braku sa Gagijem Đoganijem sa kojim ima dve ćerke. U jednom trenutku shvatila je da njihov bračni život nije ono kako je ona zamišljala život u dvoje te su doneli odluku da se razvedu. Od 2012. godine uplovila je u vezu, a posle i brak sa Andrejem Atijasom sa kojim je dobila ćerku Blankicu.

- Mislim da smo nas dvoje karmički vezani. Da smo jedno drugom trebali da služimo da iscelimo neke delove sebe jedno kroz drugo. Kada smo se upoznali naša priča iz detinjstva je bila prilično slična. Dok smo razgovarali kao da sam ja započinjala rečenicu a on je završavao, a meni je mnogo značilo da me neko razume, a i njemu. Tome sam težila ceo život da bez puno priče neko zna kako se ja osećam i šta mi treba čime to može da popravi ako je meni dan loš - priča iskreno Anabela.

- Kada mi se već drugi put desilo da pravim porodicu sa nekim ko ima nekih svojih poroka ili bolesti kojima treba pristupiti, onda sam se zapitala da li treba da pobegnem ili sa čim treba da se suočim, uhvatim u koštac da pomognem, odlučila sam se za ovo drugo. Naravno da sam napravila taj potez razvoda jer je to bio jedini način da doprem do njega kada je to već bilo pred kraj. Na dnu je i nema dalje. Tako da sam to negde i taktički uradila i imala sam osećaj. Nama ljubavi nikada nije ponestalo, nikada nismo imali probleme između sebe, neki trougao... Ne, on je samo jedno oštećeno dete koje je nažalost potražilo pomoć eto u tom momentu u alkoholu i to od svoje 13. godine. Ja to nisam ozbiljno shvatala, dosta nas olako shvata alkoholizam, šta, to je piće, popiješ, razveseliš se, odspavaš, probudiš se trezan... Zapravo ja sam tek kroz njega shvatila da je to jedan beg od realnosti, od stvarnosti, od nekog bola, od čega ne znam... - priča iskreno Anabela i dodaje:

- Da se neko anestezira do te mere da se ne seća svog prošlog dana, šta je to? Ja sam bila dovoljno jaka da svoje boli ne lečim na način na koje ljudi leče, kroz poroke, ali nažalost on nije imao tu snagu kao dete, međutim kada je potražio tu pomoć od mene ja sam znala da je to-to, da će to dobro da se završi da ima predispozicije da bude normalan čovek. I evo danas posle tri godine mogu da kažem da sam preponosna i da itekako postoji izlaz kada se pristupi drugačije tim stvarima.

O ćerkama

Osim što je ponosna na svog izabranika Anabela je ponosna i na svoje ćerke, na pitanje kako sebe doživljava kao majku kaže:

- Stalno sam imala potrebu da uradim nešto više, kao da ništa što sam radila nije bilo dovoljno, a onda sam shvatila da je to takva glupost. Da svoje dete pitate koga bi izabralo, ono bi reklo da bi izabralo opet nas. Ja čvrsto verujem da su deca izabrala roditelje. Ja gledam sad, na primer, pravim paralelu između Lune koja je zaista bila jedna slatka ušuškana devojčica koju je na žalost život itekako na najgori mogući način očvrsnuo i onda se pitam da li sam učinila dobro delo što sam je štitila od svega ili sam joj učinila medveđu uslugu. Koliko je zapravo dobro da štitimo decu od svega, pa nije ni to normalno.

Anabela kaže da je odnos između ćerki koje ima iz dva braka veoma dobar.

- Odnos između njih je prelep, baš onakav sam priželjkivala. Bezuslovna ljubav, razumevanje, prave sestre. Po tom pitanju znam da sam napravila dobre poteze kada sam ih učila da su jedna drugoj svetinja, da se vole, da su one najbolja prijateljica jedna drugoj, da mame možda jednog dana neće biti ali da će one biti tu. Mislim da su svesne koliko su jedna drugoj kroz život važne i vidim da to savršeno funkcioniše.

Autor: Pink.rs