Pevač Aco Pejović godinama je u skladnom braku sa suprugom Biljanom, koja mu je podarila tri ćerke.
Oni žive u izobilju, a u jednom periodu života zadesila ih je nesreća zbog koje je Biljana jedva ostala živa. Aco je jednom prilikom smogao snage da progovori o bolnoj temi, i prisetio se teškog perioda kada je umalo izgubio suprugu.
- Biljana je bila iz jedne ugledne profesorske porodice, a ja sam radio u jednom lokalu. Ona je došla te večeri tad i nešto me preseklo u stomaku. Tada sam imao oko 20 godinu. Potom smo se sreli u drugom lokalu koju sam držao, a ona je došla sa pričom da me je pozdravio neki prijatelj iz Podgorice. To je tada bila samo fora, jer je ona mene, te večeri smuvala. Tada je bila četvrti srednje, sedam dana smo se zabavljali i nakon maturske večeri, odlučio sam da je zaprosio. Pristala je, ali pod uslovom da joj dozvolim, da završi fakultet. Tako je bilo i evo sada smo 27 godina u braku – rekao je Aco i kaže da je suština braka, upoznavati osobu kroz život.
Pre osam godina, popularni pevač, doživeo je pravu životnu dramu, kada je njegovoj supruzi Biljani, iznenada pozlilo tokom predavanja na Fakultetu, a onda je usledila i borba za život.
Foto: TV Pink Printscreen
- Ona nije imala nikakvih zdravstvenih problema, bila je potpuno zdrava. Nije ni znala da ima te dve aneurizme na očnim aortama urođene. Tri dana je bolela glava, ali ništa nešto neuobičajeno. Taj dan sam je zvao na telefon i nije mi se javljala. U jednom momentu, zove me Andrija Milošević i kaže javi se, Biljani je pozlilo. Pala je u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje i krenula joj je pena na usta. Odvezli su je u Hitnu i to iščekivanje je strašno. Svakih 20 minuta iznose po jedno telo u crnim kesama, nekog čiji se život ugasio. Kroz glavu mi je tada prolazilo, da će i meni saopštiti loše vesti. Zvao sam prijatelje koji su doktori i profesori, ali u tom trenutku ko za inat nekako se namesti, da se niko ne javi. U jednom momentu, dobio sam mog prijatelja doktora Zorana Remetića i on je odmah došao. Jedna mlada doktorka, koja je delovala neiskusno, zbog toga joj i ne zameram, rekla je da bi je trebalo ostaviti, kako bi ona do ujutru pratila njeno stanje, što bi bilo sigurna kobno po Biljanu. Zoki moj dobri, mi je namignuo i rekao, da bi on želeo da je prebace na neurohirurgiju. Tako je i bilo, pozvao je mog sada već velikog prijatelja i brata, kome sam beskrajno zahvalan, profesora Gorana Tasića. Oko ponoći, on je odmah došao, pregledao i krenuo da je vodi na operaciju. Pozvao je moju decu da je vide, jer je to možda poslednji put. Šest i po sati je trajala operacija. Prvo su radili sa jedne strane, pa posle sa druge – priseća se Aco Pejović i dodaje:
- Koje su to životne situacije, koje ja nekada ne razumem. Od iste te bolesti je umro moj veliki prijatelj i brat Goran Bunjevčević, a on je do 7 sati ujutru, sedeo sa mnom u bolnici, čekajući da vidi šta će biti sa Biljom. Mi smo prve komšije. Žika Jakšić je takođe čitavu noć bio sa mnom – kaže Aco.
Borba za život tek počinje nakon operacije
Pejović je istakao da je veoma teško bilo i nakon Biljanine operacije i da je prolazio kroz agoniju.
- Strašno je bilo videti da leži u bolnici obrijane glave sa rezovima. Užasno je u tim momentima, doći kući i objasniti sve deci. Seo sam sa njima, zagrlio ih i rekao, da možemo da ostanemo bez mame. Borba je trajala mesecima. Svako veče, kada deca legnu da spavaju, odem u sobu i iz sveg glasa vrištim, molim je da ne umre i da me ne ostavi. Onda shvatiš koliko si jak, jer su i deca ta kojima treba podrška i često su mi u glavi bili stihovi Cecine pesme „Živ se čovek na sve navikne“ – kaže Aco.
"Pričala je nepovezano"
Biljani je trebalo vremena da se oporavi.
- Prvih mesec dana je bila neuračunljiva, pričala je nepovezano. Ljudi posle takvih stvari, ponovo uče da pričaju, da čitaju, pišu, govore. Ona nije imala tih problema. Neverovatna stvar je ta, da je prvo tražila cigarete kada se probudila. Ona je strastveni pušač i borili smo se oko toga. Puštao sam joj omiljene pesme od Merlina. Plesao sam sa njom u bolnici. Svaku noć sam bio uz nju. Nisam radio sve dok ona nije stala na noge. Nakon dolaska kući i dalje je nepovezano pričala. Plašio sam se da ne ostane takva, ali mi je najvažnije bilo, da ostane živa, kakva god da bude – kaže Pejović i dodaje da mu je u najtežim trenucima, najviše pomogao odlazak u crkvu, a potom ispričao i neverovatnu situaciju, koja mu se dogodila u Rakovici.
Foto: E-Stock/Danijel Milutinović
- Dok se sve to dešavalo, puno sam išao u crkvu i nalazio sam mir. Jako sam zahvalan lekarima, koji su uz pomoć Gospoda uspeli da je spasu. Jednog dana sam sa decom otišao u crkvu u Rakovici, jer su mi rekli da nedeljom izlažu deo moštiju svetog Nektarija Eginskog. Dešava se situacija koja, da mi je neko pričao, mislio bi da izmišlja. Odnekud je ušao čovek i rekao mi da kupim knjižicu „Akatist sv. Nektarija Eginskog“ i da se molim. Onda je nestao, kao da ga je neko doneo, stavio, rekao mi to i sklonio ga. Svaku noć sam čitao. Kada je Bilja malo došla sebi, ja sam joj ispričao sve i ona je sa našom prijateljicom Ružom, suprugom Zorana Remetića, još uvek pod lekovima, otišla autobusom do Egine, da se pokloni moštima svetom Nektariju Eginskom.
Nakon operacija na mozgu, ljudi se često povrate usled neke stresne situacije. Supruga Ace Pejovića, iznenadila ih je nakon što se pogledala u ogledalo.
- Meni su rekli da se ljudi sa takvim problemima, nakon takve operacije, vrate u normalu usled stanja stresa, treba nešto da ih prodrma, kako bi došli sebi. Ona se vratila onog momenta, kada se pogledala sebe u ogledalo i shvatila da joj nismo depilirali noge, nausnice i obrve. Nismo se ni setili toga, jer nam je bilo samo bitno da ona ostane živa. Sećam se, tada je stajala ispred ogledala, pozvala je decu i počela da ih psuje, zato što nisu brinuli o njenim ženskim ritualnima koje ima. Tada smo deca i ja shvatili, da se naša Bilja potpuno vratila – zaključio je Aco.
Autor: Pink.rs
