Legendarni Predrag Živković Tozovac preminuo je 6. aprila 2021. godine.
Legenda narodne muzike i kompozitor Predrag Živković Tozovac bio je vrlo priznat u svetu muzike. Pričao je o teškom odrastanju, a kako je i on sam znao da istakne, jedan period života ni sam ne zna kako je uspeo da preživi.
Foto: E-Stock/Miloš Rafailović
Ovo je Tozovčevo sećanje na dane bosonoge, skinuto sa trake radio emisije "Sabor" Studija B od pre 30 godina.
- Volim da pričam u "Saboru" Studija B, prija mi taj ležeran i opušten način. Svi intervjui koje sam do sada dao ličili su mi na policijsko saslušanje. A ja mrzim zatvor iz dna duše. Raduje me i taj povratak u moje detinjstvo. Raduje me i to što ću se prisetiti i nekih mojih pesama i ljubavi koje sam prilično zaboravio.
- Zatvor sam mrzeo i u stomaku - zato sam se i rodio pre vremena. Moja majka Budimka nosila me je jedva nekih sedam meseci i na moje insistiranje morala je da se porodi. Kasnije mi je pričala da sam još u stomaku bio nemiran i nestašan.
Foto: E-Stock/Miloš Rafailović
Tozovac je požurio da se rodi i makar nekoliko godina pre rata, onog velikog, drugog po redu, tako da mu je ostalo nekoliko godina za lepo i bezbrižno detinjstvo.
- Rođen sam 1936. u Kraljevu. Sa godinama nikad nisam imao problema. Uostalom, zbog moje kose ne mogu da bežim od činjenica. Moji roditelji (majka Budimka i otac Svetozar) su posle venčanja planirali da izrode čitav jedan fudbalski tim, budući da mi je otac bio odličan fudbaler. Ali, tek danas mi je jasno zašto sam ostao jedinac. U stvari, rat je bio taj koji je sprečio očeve gurmanske prohteve.
- Do današnjeg dana ostadoh jedinac i, da znate, nije mi mngo žao. Siguran sam da su i moji roditelji smatrali da vredim za dvanaestoro. Iz detinjstva mi je ostala i jedna velika mana: čim čujem pesmu, dođe mi da razbijam i urličem.
- Imao sam fenomenalno detinjsto i najbolje drugove. I ja sam kao mališan mnogo voleo fudbal, a u to vreme se do fudblaske lopte dolazilo teže nego do zlata. U mojoj ulici sam bio najveći majstor za pravljenje krpenjača, na veliku žalost moje bake Mileve koja je jadnica ostajala bez čarapa i ne znam kako me je trpela. Bio sam i odličan strelac iz praćke, maher za prozore. Komšije su me klele jer je u tadašnjoj oskudici stakla bilo nemoguće popraviti porazbijane prozore.
Foto: E-Stock/Masanori Yoshida
I kad je polovinom 60-ih zakoračio u diskografiju, Tozovac nije znao da omane. Još od prve ploče imao je podršku svoje majke Budimke koja mu kao tekstopisac potpisuje nekoliko pesama: "Siroma' sam al' volim da živim", "Oči jedne žene", "Jer skitnica ja sam", "Ne čekaj me majko".
- Imao sam strašne drugove i još bolje drugarice. Moji najbolji drugovi bili su Voja Cokulaš, Šilja, Škula, Džamba, Vuk, Ciceron, Šarov. Kao što čujete - sve sama "plava krv". Moja majka ih je volela kao svoju decu. A opet, ako mi majka ne zameri, bio sam i ostao tatin sin, mada majku volim više od sebe. Mnoge pesme sam joj posvetio. Čitav jedan album sam posvetio mojoj Budimki i svim majkama.
- U osnovnoj školi sam bio jedan od najboljih đaka. I danas tvrdim da sam i kao klinac bio veoma pametan, ali šta to vredi - niko mi nije verovao sem moje Budimke. Od svih predmeta najviše sam voleo pevanje i srpski, a najmanje zemljopis i račun. Na raspustu sam odlazio na kupanje u hladni Ibar i mutnu Moravu. Doduše, kupali smo se još od Uskrsa. I to je bila provera naše muškosti. Posle tog uskršnjeg kupanja svi smo se osećali kao devojčice jer nam se muškost sasvim povukla.
Autor: pink.rs
