OTKRIVENA TUŽNA ISTINA O ŽIVOTU NAŠE GLUMICE! Pronađeno njeno OPROŠTAJNO PISMO, ove reči teraju na suze...

Svo­je de­tinj­stvo na Tašmaj­da­nu glu­mi­ca je ova­ko opi­sa­la:

Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Orga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma.

Va­žna lič­nost u nje­nom ra­nom pe­ri­o­du – ba­ba De­sa iz Za­je­ča­ra bi­la je iz­vor mu­dro­sti. U knji­zi „De­vet­na­est dru­štve­nih iga­ra” na­ve­la je Sta­ni­sla­va Pe­šić i ova se­ća­nja:

Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med. Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’...

Autor: pink.rs