Progovorio!
Nakon ljubavnog brodoloma koji je doživeo zbog rastanka od supruge Meline, Haris Džinović rešio je da nastavi dalje. O penziji, kaže, ne razmišlja.
Umetnost nema kraj. Umetnost ide. Kad ideš pod zemlju onda umetnost relativno prestaje, ali dela ostaju. Do kad mislim da pevam? Pevam, šta ja znam, dokle mi se peva i dokle ljudi hoće da im pevam, ja ću pevati sve vreme - rekao je Haris u emisiji "Una Due Tre" i dodaje da ga glas još dobro služi 72.godini.
Nešto se desilo zadnjih 10 godina, ali bolje iznesem nastup sad, bolje pevam sad i više se meni sviđa, a i ljudi to potvrđuju - kazao je on.
Foto: E-Stock/Časlav Vukojičić
Poznato je da je veliki perfekcionista, ali priznaje da i on ima kikseve.
Zaboravim tekst često. Ode mi glava na neku drugu stranu, ali ja zaustavim nastavak pesme. Stanem i kažem: "Kako ide, molim te, ova strofa, ide tako i tako, ajmo sad". Ljudi misle da je možda to nešto simpatično napravljeno - rekao je kralj meraka.
Šuška se da na slavljima i nastupima ne prima bakšiš, međutim razuverio nas je.
Kad sam radio kao klinac sa 18, 19, 20 godina u kafani u Sarajevu i svirao harmoniku, naravno da sam primao bakšiš, a bakšiš je bio velika lova jer plata je bila onako bezveze - rekao je i dodao:
Bakšiš je relativno za mene diskutabilna stvar. Ima ljudi koji to daju gospodski, ljudi koji daju to direktno i ljudi koji to daju najtransparentnije da se vidi do lepljenja novčanica pljuvačkom na čelo što ne bih dozvlio nikad. Ne znam da li bi preživeo taj što bi mi zalepio na čelo - istakao je muzičar. Živeo je u više država, pa se prisetio jedne anegdote u Pariza.
Ja sam kupio restoran u Parizu da imamo gde da pijemo zato što su nas terali na fajrontu u 11, 12 sati. Rano je bilo zatvaranje tamo, odmah nakon večere, a mi smo hteli da sedimo što duže. Jedan moj parner Beko i ja kažemo da kupimo kafanu da imamo gde piti. Mada, Beko nije pio. Tako kupimo kafanu, odnosno restoran koji je bio tri, četiri godine aktuelan sa 120 mesta. Nije loše radio, a ni sjajno. Mi smo bili srećni i zadovoljni u tom prostoru. Kad dođem uveče i pitam pokojnog Totoa koliki je pazar večeras, a on se, da ne kažem šta, evo pazara. Znači pazar nula. U redu je ovde, u redu je onde, ovde ne treba ništa naplatiti... Mi smo često iz svog džepa plaćali nabavku za restoran - rekao je Haris, koji je najviše voleo da sedi sa pokojnim Šabanom Šaulićem.
Foto: TV Pink Printscreen
Znalo je trajati dan, noć. Imali smo kondiciju, sedeli smo... Najlepši trenuci su bili kad smo pevali jedan drugom. Imali smo jednog muzičara i nikog oko nas, samo mi sami i onda pevamo. Dok jedan peva, drugi ćuti i tako je to trajalo u nedogled, prisetio se Džinović.
Autor: Pink.rs
