'PLAKALA SAM GODINAMA' Goca Lazarević u POTRESNOJ ispovesti otkrila detalje PAKLA kroz koji je prolazila: S OSAM GODINA JE OSTALA BEZ MAJKE, MAĆEHIN ROĐAK JE TUKAO...

Gordana Goca Lazarević je odrasla u selu Takovo kod Gornjeg Milanovca, tu je živela njena primarna porodica, a danas kada se pomene Takovo kaže da oseti pripadnost. Imala je bajkovito detinjstvo, kada dođu prijatelji i rođaci iz Beograda svi su se divili lepoti u kojoj je živela, ali majku je poslednji put videla kada je imala samo osam godina jer je otišla u Nemačku za ocem, međutim kada je bila na putu ka kući, kako bi videla nju i brata dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je, nažalost, nastradala.

- Ne bih želela da budem patetična, otprilike o tome se već zna, jer često ljudi kažu nismo od vas naučili, misli se na mene, da nam pričate žalopojke, mi smo naučili na vašu veselu energiju i uostalom svi mi imamo priču, neku tešku priču iz života svog o kojoj bi se moglo pisati. Mi smo svi ljudi i ceo život, vi to bolje znate i sa stručne strane i sa životne, iskustvene strane, da je život pun raznih promena iskušenja koje mi svi imamo na neki način. E sad, zašto nije interesantno ako Persa iz komšiluka to doživi, a interesantno ako Goca Lazarević ili neko drugi doživi, to je već drugi padež, ali ljudi vole da čuju te stvari. Ja baš zato nisam dugo... Trebalo mi je možda vreme da premostim, da sabijem ili da oslobodim, da smognem snage, da mogu tu tugu da iznedrim i da je malo oslobodim i pustim da bi manje bila tuga - kaže Goca Lazarević.

Majka joj je dala model u životu, a od oca je nasledila talenat

Tu ogromnu tugu i bol koji je osetila kada je ostala bez majke je sačuvala u sebi. Ipak, mama joj je dala jedan model kada je za ocem u Nemačku otišla zbog ljubavi, a od oca je nasledila dar za muziku, za pesmu.

- I energiju i vrednoću očevu. U stvari, najbolje njegove osobine sam nasledila i ne znam koliko sam o tome pričala, ali čovek kad je mlad, mislim ja govorim iz svog ugla, ja nisam mnoge stvari razumela, nego sam to pripisivala i govorila on me nije razumeo ili on je bio grub prema meni ili on je bio ovako, a onda kad sam sazrela i kad sam shvatila, počela da razmišljam i da posmatram kao ovu čašu da je ona iz raznih uglova potpuno različita, zavisi iz kog ugla šta gledate. Onda sam počela da shvatam zašto je on morao i da on nije umeo drugačije. To sam shvatila u nekim zrelijim godinama, da je to vreme bilo takvo, da on nije dobijao ljubavi pa nije umeo ni da je pruži. Da je bilo surovo vreme, nekakve uglavnom proste reprodukcije u kojoj su svi morali da privređuju, da bi preživeli. To ni ne mislim da je loše. Koliko puta sam nezadovoljna nekim sitnicama u odnosu na svoju decu pa sam i pomišljala, bože, što nisam negde da živim u nekoj "murtenici", pa deca bi sigurno koristila obe strane mozga i bili bi snalažljivi, iako su i školovani i pristojni... jer sam shvatila da deca, pre svega koja nemaju alternativu, da se oni jače, intenzivnije bore jer samo idu napred, nema gde nazad. A ova deca koja su zaštićena, prezaštićena, ređe i teže koriste, sve one kapacitete koje nam je Bog dao i koje treba da koristimo, da bi išli napred, da bi uzrastali - kaže Goca Lazarević.

Kao mala je morala da radi, brala je pečurke, čuvala krave...

Još kao veoma mala Goca se susrela sa poslom. I dok su se neka deca igrala i uživala ona je već u ranom detinjstvu radila. Imala je puno obaveza u sesoskom domaćinstvu iz kog je potekla. Njene obaveze su bile, kaže, sve koje nije volela.

- To je otprilike, od proleća do jeseni. Posebno pamtim te letnje periode, kada ja kao dete, kad je raspust i kad bi želela da imam slobodu, morala sam da ustajem u dva, pola tri da berem pečurke, to je bilo ono s proleća, a te, one vrganje pečurke mi smo brali i sablažnjavili smo se, govorili su nam da Italijani to jedu, a mi onako beramo ih, one pune crva pa ih onda sušimo na onim fosnama. A zašto smo to radili, da bi mogla sebi, da kupim od te svoje ušteđevine materijal za haljinu ili recimo sandale ili nešto tako i da bi se ponovila kako se to govorilo. I onda smo mi išli ranije, da bi prošli tim stazama šumskim, pre drugih, a onda kad se vratimo, kada svane, onda već moramo da čuvamo krave. E to je za mene bila najstrašnija mora. Moralo je tako rano jer one posle treba da idu da se napiju vode, negde oko pola osam-osam i to se zove obadanje, jer od vrućine velike napadaju obadi, i onda se one razgoropade, lete, trče, odu u tuđe neko... I onda ih na pojila vodimo i vratimo ih kući. Tek taman dođem kući onda mi kažu: "E sad da nosiš doručak na njivu tu i tu", tamo negde 2-3 kilometara daleko, radnicima ili dedi, e onda kad se vratiš i tako dalje. To je u nedogled bilo, ili se meni tako činilo, jer ja sam bila krhka, jaka energija, a krhkog zdravlja. Moj otac, tada nisam razumela i zvučalo mi je uvredljivo, je umeo da kaže, kod nas se tada koristila jekavština: "E dijete, dijete, da ti Bog ne dade to malo talenta", umeo je tako sarkastično da kaže: "Ti bi crkla od gladi". E sad kaže: "Ti moraš da se školuješ". Jedan je od retkih ljudi iz sela koji je stalno ponavljao da mi treba da budemo školovani ljudi i da proširimo vidike, da budemo obrazovani ljudi i da učinimo nešto i za sebe i za svoju zajednicu bolje. Bio je naprednih shvatanja - ističe Goca Lazarević.

Koliko nije volela da čuva krave i da ih vodi na ispašu i pojenje najbolje govore reči koje je sama u sebi izgovarala, da je niko ne čuje.

- E da sve pocrkale, samo jedna da ostane da ja imam mleka i kajmaka za sebe. To je bilo iz besa, ali dobro je da oni to nisu čuli, ja sam to govorila sebi. Jako sam tada volela, imamo reku koja protiče i onda smo pravili brane, sami ili kad bi nam odrasli pomogli, zagrađivali smo vodu da bi mogli da plivamo i da se kupamo. I to su bila najlepša zadovoljstva, a onda ja pogledam na sat i znam da moram da se vratim da pustim te iste krave, kad je najlepše u pola četiri da se kupamo i zato sam ih mrzela. I dan danas volim vodu i kupanje, ono što se zavoli u detinjstvu i mlečne proizvode. A selo volim samo onako iz daleka i naravno ceo život živim, kupovala sam kuće na periferiji, moja deca su umela da kažu: "O Bože mama, baš se vidi tvoje poreklo, zašto ženo ne kupiš u centru grada, je l' možeš?", ja kažem: "Mogu, ali ne želim", a sada kažu: "Mama kako si pametna".

Maćehin rođak je tukao da bi otišla

Sa 15 godina je otišla od kuće i to kod maćehine rodbine, ali kako su tamo imali sina jedinca nije mogla da ostane, tukao je, udarao. Pokupila je svoje stvari, sa kartonskom kutijom u rukama tražila tetku, a posle bezuspešne potrage sela je na svoju kutiju na jednoj tramvajskoj stanici i počela da plače.

- A što se njih tiče, oni su me zaista prihvatili, međutim, dečak je bio ljubomoran jer je jedinac. I iako sam ja bila možda godinu i po starija od njega, ali meni je život sazreo pre vremena. Uslovi života su me naterali da sve gledam iz drugog ugla. Prosto me dete toliko nije trpelo da me svaki dan udarao i tukao. Ja sam to trpela jedno 15 dana, možda 20 dana, sada sam zaboravila. I onda mi je puklo samo jednom - kaže iskreno pevačica.

Goca se kaže ne seća da li joj je tada i govorio nešto "ali samo znam suština je bila da odem... Ne mogu sad da se setim detalja". On je samo želeo da više ne živi sa njima.

- Suština je bila da odem, da me tukao, udarao zato da bih otišla jer mu je smetalo što oni pridaju i meni važnost, što mi pokazuju pažnju, jer je ona bila namenjena samo njemu kao jedincu. Ja to jesam razumela, ja sam se negde sklanjala, ali jednog dana pukla su mi trpila, ja sam se samo okrenula, udarila ga, ja sam imala četrdeset i nešto kila, ali kad sam ga udarila, on je vrisnuo, mislim udarila sam ga u plećku, negde sam ga udarila jednom samo i on je vrišteći otišao i otrčao kod roditelja i oni su mi ljudi rekli: "Izvini on je naše dete, snađi se" i to je bilo, znate to sad izgleda srašno kad pričam ali ja nemam pojma, ja nisam imala vremena da razlažem i da razmišljam koliko je to strašno, ja sam samo znala da u tolikom Beogradu ja sad moram negde da idem. Nemam ni para, nemam ništa - kaže Goca Lazarević.

Sela je na kartonsku kutiju na tramvajskoj stanici i plakala

Tada je uzela kartonsku kutiju u koju je spakovala sve svoje stvari i knjige i krenula u potragu za tetkom za koju je znala da radi u jednom bifeu.

- I, uzimam jednu kartonsku kutiju sa kojom sam došla, vezanu kanapčetom. Unutra su bile knjige i par stvarčica koje sam imala. Ja znam da moja tetka negde radi i živi kod Liona. Ja sam išla u školu, to je bila druga ekonomska, tetka je radila u bifeu, to je kao što su sada kafići i ja krenem da je tražim. To su bili tramvaji i ja dođem, od jednog do drugog, ali nema tetke. I ja sam sela na onu kutiju na jednoj tramvajskoj stanici i plačem. I ne znam, gde da je tražim, ne mogu više - priča Goca Lazarević.

Imala je dve ljubavi u životu zbog kojih je srećna

Gordana Goca Lazarević bila je u braku sa poznatim kompozitorom Milutinom Popovićem Zaharom, koji je jedna od dve njene najveće ljubavi, kaže da je srećna zbog te dve ljubavi koje je imala iako priznaje da je godinama plakala.

- Mene su naučili, ja sam i u osnovnoj školi bila u KUD-u, u Gornjem Milanovcu, da ne idem u diskoteke koje su tada počele, nego u KUD. Znači, govorili su mi deca iz provincije, radnička deca, ta deca idu tu, a šta vas briga gde idu ovi drugi neki tamo. Ja sam tako došla u KUD, a on je radio kao pravnik u Energoprojektu i vodio je orkestar kulturno umetničkog društva Ivo Lola Ribar, jednog od tada dva najbolja u Jugoslaviji. I ja sam kao dovojčica, znači sa 16 godina, došla tamo. U početku, ja sam se čudila kako ovaj divan čika samo vodi brigu o meni, gde spavam, s kim, da li mi se nešto dogodi. Onda, recimo, kaže: "Je l imaš s' kim da ideš, kasno je, hoćeš da te odvezem do autobuske stanice?", a on je tada imao i devojku i sve sa devojkom, vozi mene, kaže: "Ajde da je odvezem, mlada je, da joj se nešto ne desi", jer moram da pređem od crkve Svetog Marka do Zelenjaka, pa onda uhvatim autobus i tako dalje na Novi Beograd - priča Goca Lazarević.

Pevačica se osvrnula i na to kakav je njen otac bio te da je možda u Zaharu videla nešto što je na njega podsećalo.

- Moj otac je bio jaka ličnost, kada razmislim, moram da se vratim na to kakav je bio uzor muškarca. Znači, on je bio avangardan za svoje vreme, sa dva i po razreda osnovne škole. On je napravio, on je toliko mislio unapred i radio i bio je vrlo otresit i razmišljao je unapred sve i verovatno mi je to od njega - kaže Goca i nastavlja priču o Zaharu:

- Ja sam upijala njegove misli, njegove rečenice jer on je čovek sa mnogo X faktora i preobrazovan i preinteligentan i bio nam je vođa. Idolopoklonički sam ja njega gledala, a tako sam ga i volela. Neko strahopoštovanje sam imala prema njemu kao što sam imala prema ocu, mislim to sad ja pričam, tada nisam bila svesna toga jer on je bio onako i prek, nagao, autoritet, ali ja sam mu se divila.

Iako je bio vođa orkestra nije je osvojio muzikom, već recitovanjem.

- Iskoristio je moment kad smo bili sami da mi pokaže da mu se sviđam, a u stvari me je zbario na Žak Prevera, a ne na violinu. On je multitalentovan i moja deca su multitalentovani pre svega na njega - priznaje Goca.

Zahar i ona su poseban deo njenog života.

- Ja u šali kažem, vežbao se preko mene kompozitora jer su te prve pesme pa sledeće i tako dalje, bile su sve bolje i bolje. On je zaista napisao mnogo divnih i tekstova i melodija, a onda su koliko puta ljudi rekli: "Bože kako ovaj čovek, kako je uspeo?", tako, nisam ja za džabe volela takvog čoveka. Imala sam priliku da po dijagonali učim od jednog preobrazavnog i prepametnog čoveka, imala sam dobrog učitelja i ja sam brzo preskakala one nivoe kao u igricama, dosta sam toga učila. Zaista ako mogu da kažem, razmenili smo nešto najlepše, ja sam njemu dala svoju tu, najlepšu mladost, radost, sve to što sam donela sa sobom, čednost duše, a on je meni bio vetar u leđa i dao mi je mnogo saznanja razne vrste - priča Goca Lazarević.

U ljubavi je kaže ipak "bio sebičan".

- On me je voleo tako, kao pticu koju držite u ruci i od straha da vam ne odleti vi je sve više i više stežete. Dok ne počnu da je bole, da ne kažem da puca - kaže Goca, a na pitanje profesorke Đukić Dejanović da li ju je bolelo odgovara:

- Pa jeste.

Iz braka sa Zaharom ima dvoje dece dobili su ih u trenutku kada se probijala na sceni na kojoj je bilo mnogo konkurencije.

Zbog druge ljubavi je godinama plakala

U životu Goce Lazarević je postojala još jedna ljubav koja je otišla sa lica zemlje, a zbog koje je kako sama kaže plakala godinama.

- Pa ta druga je bila jedina prava muško-ženska ljubav. Sazrela sam kao žena, i deca su već porasla. Onda sam znala koje sam greške ja pravila u prethodnom životu, i on je imao to isto iskustvo, tako da smo dali jedno drugom u najlepšim svojim godinama najlepše što smo imali, a to je ljubav. Ja sam godinama plakala za njim, jedna drugarica mi je rekla: "Prestani da plačeš, ništa nisi imala sa njim, ni imovinu, ni decu, samo si imala ljubav", a ja kažem: "Pa da li ima nešto veće od ljubavi?", to je najveća vrednost i najveći, kako ljudi kažu, kapital. To je nešto najlepše. Ljudi prožive ceo život, a da ne dožive nikad ljubav. Ne govorim o ljubavi roditeljskoj prema deci. To je ta zapravo prava ljubav. Ove druge su uslovljene. Ja kad sam doživla tu vrstu ljubavi, imala sam dve velike ljubavi, Zahar je neizbrisivo ostavio pečat za ceo život, sa svim u životu i to je istina, obeležio je moj život, trasirao je put kojim sam ja krenula i mi smo oboje radili, ja sam radila u turiškoj agenciji, i zato smo odlučili da prestanemo da radimo i da se samo bavimo estradnom delatnošću. I ova druga, ta muško-ženska, ta prava ljubav u kojoj je manje bilo opterećenosti koju imamo dok svaramo krov nad glavom, dok decu, dok ovo, dok ono, to su opterećenosti koje mi svi imamo kao roditelji, te ne dajemo partnerima ono što treba da damo i zbog čega smo se zapravo sastali. Tu pravimo greške. Ja sam tu svoju grešku da kažem ispravila u tom drugom svom, ali život je ono što se događa dok ga mi planiramo i to je bilo tako. I tako je već 13 godina - kaže Goca koja ističe i da bol koju i dan-danas ima potiskuje.

- Pa guram ga. Ja ga stalno guram, ali i ostaje ta ljubav, taj doživljaj da sam doživela divnu ljubav. Znate, srećna sam što sam imala te dve velike ljubavi. Bila sam voljena žena, a s druge strane sam i voljena od strane svoje nacije, koja mi je mnogo važna. Ja mislim da je to negde taj nastavak života i da je možda tako i trebalo da bude, da tu svoju treću trećinu provedem u... Ja sam žena iz naroda, a radim i pevam za narod - kaže Goca Lazarević.

Autor: Pink.rs