Njemu se otvorio put i nakon toga se dešava odlučujući, sudbinski korak u njegovom životu.
Pevač Šerif Konjević na početku svog životnog putovanja, nailazio je na predrasude i svakojake satirične komentare, došao je iz malog mesta u veliki grad.
- Ja sam čovek koji je sit došao u svet i volim da kažem da sam u Sarajevo došao sit. Moj otac je bio oficir, a mnogi sarajevski džeparoši su me najavljivali kao da sam došao sa ulice, iz šume. Nisu hteli da znaju, da priznaju da je moj otac ipak bio vojno lice. Ja se time ponosim, pogotovo što su odgojili sina takvog kakav je danas. Moj otac je bio predsednik opštine, sekretar škole. Obavljao je razne funckije u našoj lepoj Jugoslaviji - ispričao je Šerif Konjević.
Njegov talenat je prvo prepoznala učiteljica, a on iskren po prirodi ne krije da je od malih nogu bio vragolan, pa je prema učiteljici gajio simpatije i bio njen verni saputnik.
- Učiteljica, Kristina se zvala, ona je želela da ja nju pratim kući svaki dan, moje mesto je bilo Sanica, a ona je živela 6-7km od mesta gde sam ja živeo. Tako je uvek mene simpatisala. Toliko me je nešto volela. Ja sam malo bio bezobrazan, kao dete uvek sam nešto zagledao žene. Nisam imao nekih namera, ali učiteljica je bila vrh - otkrio je Šerif.
Foto: Pink.rs
Kao mladić je pokušavao da se zaposli na raznim pozicijama, ali mu ništa nije išlo od ruke, između ostalog jer mu je brat krčio put, tako što je i pre samog Šerifa predvideo njegov poziv, a sam pevač je tek kasnije shvatio čime će se zapravo baviti.
- U Sloveniji nisam mogao dobiti posao, moj brat me je spasio i rekao: „Ovaj neće da radi, on je neradnik, nemojte njega primiti“, bilo koje preduzeće gde sam otišao on bi to rekao. Da bih ja njega pitao posle: „A zašto mene, dvojicu-trojicu momaka su iz mog mesta primili da rade, a zašto mene?“, a on kaže: „Pa nema tvoje profesije“. Šta je moja profesija to sam posle skontao.
Potom počinje da se bavi pevanjem ne bi li stekao određenu rutinu i iskustvo, a ti dani su bili jedan veliki izazov.
– Krenuo sam da pevam u jednom restoranu u Bosni. Ja sam tad pevao pesme od gospodina Šaulića, Cuneta Gojkovića, pevače koje sam ja na neki način oponašao. Tu sam ja više došao da učim da pevam, da steknem rutinu. Kad se završi pevanje mene je čekala metla, ja sam posle toga čistio tu kafanu, wc, meni to nije išlo. Osetio sam da mene neko želi da na drugi način iskorišćava.
Međutim zahvaljujući čak i tim nemilim poslovima, njemu se otvorio put i nakon toga se dešava odlučujući, sudbinski korak u njegovom životu.
Foto: printscreen
– U tom momentu je u moje mesto došao Ljubo Kešalj i još neki pevači i on je mene snimio na neku traku i odneo u Sarajevo i pusti čoveku kojeg je moj otac zaposlio kao direktora muzičke škole i on kad je čuo za mene poslao me je kod Damira Babića i isto veče sam počeo da pevam u jednom lokalu i ja sam to veče završio sa pevanjem i otišao kod konobarica po metlu i krpu, došao je gazda tog lokala da mi kaže da od sutra imam duplu platu i to je bilo presudno u mom životu i karijeri. Posle dva dana sam otišao u Beograd i krenulo je na neki način – ispričao je.
Od tada njegova karijera ide samo uzlaznom putanjom, njegovo ime postaje znano, stiče određenu vrstu moći time što se trud isplatio i slava je na pragu.
- Dok sam krenuo pevati, posle je bilo svako veče, nije se moglo mesta naći. Pre nego što ću otići u armiju, ja sam pevao u jednom velikom restoranu u Sarajevu, tu su sve moje kolege pevale iz čitave Jugoslavije. Tu sam osetio neku moć, dođem, ne možeš naći mesta. Tad sam osetio da mogu da imam svoju egzistenciju. Sve je bilo na početku preživljavanje, a tad sam već krenuo. Sama reč moć meni nije baš simpatična. Ljudi koji imaju moć znaju biti arogantni, bezobrazni. Mene novac ne možete pokvariti. Nikada nisam voleo da pričam o sebi.
Pesmom je u stanju da izazove suze ali i da probudi najsrećnija osećanja, peva iz dubine srca a navodi da najviše emocije oseća kod braće Cigana, a svima je poznato koliko su oni muzikalni i srčani.
- Ja sam jako emotivan kad pevam, ja najviše volim emocije kad pevam kod moje braće Cigana, oni su jako emotivni ljudi, ja njima dajem dušu moju, oni to zaslužuju. Ne želim nikoga podceniti – zaključio je pevač.
Autor: M.K.
