Nikola Rađen je iskreno pričao o svom detinjstvu, kao i o tome koliko je razvod roditelja uticao na njega i njegovo odrastanje. U jednoj emsiiji iskreno je ispričao koliko su mu i otac i majka u nekim trenucima nedostajali i kako je ocu mnogo toga želeo da kaže, ali nikada nije.

- Ono čega se ja sećam je to neko bezbrižno detinjstvo koje je svako od nas imao. Ja sam '85. godište, mi smo tada provodili letnje raspuste na selu tako što smo se igrali, radili, pomagali. To je za nas bio letnji raspust. Najviše se sećam kada smo podizali taj dom, kada su bili svi naši prijatelji, kumovi koji su radili sa mojim ocem i mojim dedom i tog nekog ponovo kažem bezbrižnog odrastanja na selu gde je prababa imala ogromno imanje, veliki salaš. Mi smo kroz igru bili zaposleni tamo da radimo sve što treba da se radi, da se namiri stoka, plevi bašta i sve ostale potrebštine, ajd da kažem indirektno je to bilo, treba da se zasluži igranje. Mi smo kroz taj rad kupovali na neki način vreme za igru, što je, hvala Bogu kada pogledam sa ove pozicije jako korisno i jako normalno - ispričao je Nikola Rađen o svom detinjstvu i nastavio:

- Kao i svako dete oprobao sam se u mnogo sportova koji su u to vreme bili ponuđeni u selu, karate, fudbal, najduže sam se zadržao na folkloru, neuspešno sam probao hokej, da bi na kraju završio na vaterpolu. Čudna neka putanja, slažete se.

Do desete godine Nikola je imao to bezbrižno detinjstvo o kom je govorio. Tu radost i sreću pomutio je razvod roditelja.

- Na moju i Nemanjinu, to mi je rođeni brat, veliku žalost se desio taj razvod koji je bio neprijatan i težak i dosta je toga ostavio u mom životu. Nije bilo razgovora da se objasni da je to nešto što je normalno u tim nekim segmentima života, nama je to sve bilo malo više nametnuto. Mi smo kasnije bili više usmereni na babu i dedu sa majčine strane, tamo smo nalazili tu neku roditeljsku figuru i ja i Nemanja i sve to što jedan mali dečak treba da ima u tim godima. A očinsku figuru, mi smo to pronalazili u dedi. Ono što mogu da budem zadovoljan je što sam imao prilike da naučim lepe stvari uz svog pokojnog dedu i da ne osetim puno taj stresan momenat u odrastanju, tek kasnije se to možda manifestovalo što je i normalno, ali opet je tu veliku ulogu imao sport kojim sam počeo da se bavim sasvim bezazleno i slučajno. I to je ono gde sam ja na neki način kanalisao nezadovoljstvo, nejasnoću cele situacije. Ja sam se vezivao za figuru trenera, figuru prijatelja, saigrača... Ja sam iskreno samo hteo, na neki način, da me niko ne shvati pogrešno, da malo pobegnem iz tog relanog sveta gde mi živimo sa babom i dedom, jer cela naša okolina, svi naši drugari imaju mamu i tatu, žive sa mamom i tatom, a mi to nemamo. Meni je trening bio sve, da kažem komfor. Jesam ja bio komforan i sa babom i dedom, da me opet niko ne shvati pogrešno, ali nije to to. Meni su na roditeljski sastanak išli baba i deda i ponekad majka - ispirčao je iskreno Nikola.

Ubrzo je počeo da se bavi ozbiljno sportom i preselio se u Beograd.

- Kada sam ja prešao u Partizan tu su se pojavili neki članovi porodice koji su bili željni tog nekog mog uspeha pa su oni naprasno odlučili da budu prisutni u mom životu, ja sam to onako rigorozno odbijao i nisam hteo da budu deo te priče. Možda je to moja greška, znam da krv nije voda, ali u tom trenutku sam ja imao averziju prema tome, čak i manje više prema nekim bliskim članovima porodice. Razgovarao sam sa babom i dedom, i dan danas razgovaram sa babom i dedom sa očeve strane. Oca sam jako retko viđao - rekao je Nikola i opisao kako su izgledali ti retki susreti sa ocem.

- Puno toga hoću da kažem, a ništa od toga se ne kaže. Kada sam ga sahranio, sve to sam hteo da mu kažem, a onda kad bacite grumen zemlje sve te reči same izađu i odu u vetar. I to je jako teško - ispričao je Nikola.

Autor: M.K.