Kralj bakra nedavno je otvorio dušu domaćim medijima i prvi put otkrio detalje iz svog života koje do tada niko nije znao.

Milan Popović je veliki vernik koji pomaže crkvi, ali i ljudima koji su u teškoj životnoj situaciji. Pored toga, malo ko zna da se on sam izborio za svoj uspeh u životu i sve postigao sam. Školovao se u inostranstvu, a sada je život uredio tako da svoje slobodno vreme provodi sa svojim naslednicima kojima je posvećen kao roditelj, a sa suprugom nema nameru da staje - žele još mnogo dece.

Ko je Milan Popović mimo medija?

Ja sam pre svega otac. Tata. Sada već četvrtog deteta. Pokušavam da oslobodim svoje vreme da budem što bolji roditelj. Želim maksimalno vreme da provodim sa svojom decom.

Nedavno ste postali i otac devojčice. Imate tri sina i ćerku Sofiju.

Tako je. Devojčica Sofija, što znači majka vere, nade i ljubavi. Prabaka nam se zvala Sofija, tako da je po prabaki moja ćerka dobila ime.

Kakvi ste kao otac sinova, a kakav je sad osećaj prema ćerki?

Devojčica je još uvek vezana za majku. U principu i ja ne postojim osim da obezbedim sve da oni mogu bezbrižno da rastu i bezbrižno da žive. Uspevam u tome i to mi je prioritet. Otkako sam počeo sa decom svo vreme posvećujem tome, to mi je prioritet.

Kakvi ste kao tata?

Ja sam postao tata kao stariji muškarac. Nisam mlad postao otac. Mislim da moju decu mogu mnogo više toga da naučim, nego što su moji roditelji mogli mene, mog brata i sestre. Nadam se da će moje životno iskustvo koje sam skupio moći da mi pomogne da moja deca brže sazru i da se na neki način lakše prilagode životu nego što sam to mogao ja.

Vi ste i veliki vernik i čovek koji pomaže siromašnima, ljudima koji su u nevolji, malo se o tome zna.

Ne želim da se hvalim. To je nešto što ljudi jednostavno rade ili ne rade. Imam svoje gledanje na to kada se radi o bilo kakvoj pomoći, ne samo crkvi nego i gladnima i beskućnicima i kome god da je pomoć realno potrebna. Ko zna i kroz molitvu se kaže kada daješ onda dobiješ. Za mnoge ljude je to neshvatljivo. Pa kažu neki: "Kako da dam kad ni ja nemam". Ne moraš ti da daš novac, daj svoje znanje, vreme. Sve se to na neki način obračunava i vraća. Ono zbog čega ja ne želim da pričam o tome je i zbog toga što neko društveno priznanje takvih dobrih dela anulira to neko nebesko priznanje. Meni nebesko priznanje znači mnogo više nego priznanje društva.

Takođe se zalažete za ravnopravnost majke i deteta. Borite se za prava očeva?

Borim se. Susreo sam se kroz moj slučaj koji se vodi kroz mog najstarijeg sina, mog prvog sina kojeg imam sa Severnom. Preko advokata koje koristim, raznih udruženja, preko nepravde koju sam doživljavam već devet godina u ovom procesu kada pokušavam da budem osoba od prioroteta za svoje dete kako bi i trebao da budem. Naučio sam da ne postoji pravde što se toga tiče. Mislim da su očevi maksimalno diskriminisani kao roditelji. Očevima se ne daje šansa u većini slučajeva da pokažu da su oni isto tako brižni kao majke. Ja bih voleo da se to promeni.

Kakvu ideju imate, možda neki plan?

Polako se pravila svuda u svetu menjaju. Polako u sudovima, centrima za socijalni rad se okreće toj ideji zajedničkog ravnopravnog roditeljstva. Da roditelji imaju jednako pravo da provode sa svojom decom. Roditeljstvo nije nešto što možeš da kažeš "E, ja sad hoću da budem roditelj, sad neću". Roditeljstvo je i pravo i obaveza. Ne možeš odjedanput da kažeš - baš me briga. Poznajem mnogo žena, majke koje kažu: "Volela bih da je otac mog deteta takav kao vi, da se instersuje, ovaj se moj ne interesuje za dete, digao je ruke ne plaća alimentaciju, nije ga briga za dete". Očevima za razliku od majke, koje se devet meseci pripremaju da postanu majke kako hormonski, telesno, očevi nemaju tu privilegiju. Stručnjaci kažu da je njima potrebno više vremena da shvate da treba da postanu očevi. Ja sve vreme pričam da prve godine života osim toga što materijalno pomažem da moja Bojana može da bude bezbrižna situairana, da ne mora da razmišlja o osnovnim životnim namirnicama, da može u potpunosti da se posveti detetu to je ono što treba otac da obezbedi u prvih godinu dana. Ja bebu mogu da uzmem nekad u ruke. Maloj bebi to ništa ne znači, njoj treba da sisa, spava, da je tu majka i to je to. Čim dete prohoda tu još može da bude pomoć oca, ali opet dete je vezano za majku. Kad dete prohoda i kaže "Tata" i prepozna tatu, spava sa tatom to je već druga treća godina. E, tu otac treba aktivnije da se uključi. Problem što ljudi kada se rastanu otac ne viđa dete izgubi kontakt i prirodnu blsikost sa detetom. Dolazi i do konflikta, ne plaća alimentaciju, i taj kontakrt može da se uspostavi aktivnim viđanjem, susretima detata sa tim ocem. Ukoliko su otac i majka u sukobu tom detetu nije omogućeno da se uspostavi do jednog dana kada on on pita ko je moj tata.

Autor: Pink.rs