Vesna De Vinča osetila je pravu bol u 41. godini kada je ostala udovica. Nakon prerane smrti svog drugog supruga ona je odlučila da nastavi da nosi crninu, jer voljenog Predraga Vitasa nikad nije prebolela.

- Nema sreće bez tuge, iz svog iskustva kažem. Postoji velika razlika između bola i patnje. Bol je nešto što je nametnuto poput gubitka najmilijih, velike izdaje, a patnja je ipak unutrašnji izbor. Na primer udovice vrlo brzo odlaze svojih preminulim muževima, to je prosto izbor. Ja sam pokušavala da ograničim patnju, pa čak i da je izbegnem i da razvijem jedan osećaj brzog opraštanja,a to je proizvod teških situacija sa ratišta - rekla je Vesna koja nije prestala da nosi crninu, a crna boja je sada postala i deo njenog stila.

- Udovica sam od ’99. godine, kada je moj muž otišao na nebo. Što se tiče crnine, prvo je bilo da je nosim 40 dana, pa šest meseci, pa godinu dana, posle nisam mogla da skinem. - Kada je Vita odlazio bila je masa ljudi i sahranjujemo ga, a ja počnem da naričem. To nikad nisam čula, niko me nije naučio, nisam nikad ni probala. Počela sam sa ‘Kuku mene, moj Predraže’. To je neverovatno šta u nama čuči, to je jedan krik bola, iskonska ljubav, a to je bio moj Predrag. Divan nam je bio brak, vodili smo zaista poetski život sa čim retko ko može da se pohvali - zaključila je setno Vesna.. To je i sudbina, ali je crna boja vremenom postala i moj imidž - istakla je Vesna.

Tvrdi da je konzervativnih stavova, iako ne deluje tako, a na dan suprugove sahrane od bola je počela da nariče.

- Kada je Vita odlazio bila je masa ljudi i sahranjujemo ga, a ja počnem da naričem. To nikad nisam čula, niko me nije naučio, nisam nikad ni probala. Počela sam sa ‘Kuku mene, moj Predraže’. To je neverovatno šta u nama čuči, to je jedan krik bola, iskonska ljubav, a to je bio moj Predrag. Divan nam je bio brak, vodili smo zaista poetski život sa čim retko ko može da se pohvali - zaključila je Vesna.

Autor: Pink.rs