Jedan od najvećih hitova Zdravka Čolića je pesma "Pjevam danju pjevam noću", ali mnogi ne znaju ko je napisao ove stihove i o čemu tekst govori.

Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski nije jedina romantičarska ljubav sa nesrećnim krajem o kojoj se i danas priča u književnim krugovima i koju pamti domaća istorija. Gotovo jednako tragična bila je ljubav mladog pesnika Branka Radičevića prema Vilhelmini Mini Karadžić, ćerki Vuka Stefanovića Karadžića.

Branko Radičević bio je 4 godine stariji od Vilhelmine. Rođen je 1824. godine i kao Bečki student i pesnik kog je Vuk izrazito cenio, imao je priliku da u Beču upozna lepu Minu. Minku, kako ju je Vuk odmilja oslovljavao, krasili su dobro obrazovanje, vaspitanje i mnogi talenti. Bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, prevodila i pisala pesme, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik.

Branko je u to vreme bio mlad pesnik i siromašan student oboleo od tuberkuloze. S obzirom na to da mu je cela porodica preminula od iste bolesti, odlučio je da upiše medicinu. Minu je upoznao u visokom društvu i ona mu se kao tako mlada, pametna i kulturna lepotica odmah svidela.

O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”.

U svojim sećanjima Mina otkriva kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po docnije, svojim neponovljivim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.

Mina je zapisala:

“Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice...”

Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi "mirisav jutarnji cvijetak", a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”. I iz Brankovih pisama Đuri Daničiću 1848. godine razaznaje se da pesniku nije na srce lako pala vest da se Vuk sprema u Trst i da će s njim putovati Mina i ruski lekar Ognjev, koji je više po volji bio ocu nego njegovoj kćeri.

“Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo…” vajkao se mladi pesnik.

Branko je imao samo 25 godina kada je posvetio pesmu dvadesetjednogodišnjoj Mini. Kao siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi koja počinje stihom “Pevam danju, pevam noću”, pisale su Novosti tada.

Autor: M.M.