Voditeljka Sanja Marinković je u emisiji "Magazin In", čija je tema ove nedelje bila anksioznost, upitala svoje goste i gde najčešće plaču.

Sama, u autu. Ne volim da plačem pred drugima, pustim muziku koja mi odgovara, to mi bude izlaz iz svega toga i vratim se kući kao nova, muzika mi pomaže - rekla je Tamara Milutinović.

Retko plačem, ali uglavnom u društvu, društvu porodice, majke, oca, brata, kad je tu neka muzika, kad se popije neka čaša. Muzika me raspilavi kao pihtiju, uglavnom me pesma rasplače. Vezan sam za porodicu, to se desi na privatnim slavljima, ne mogu da se zaustavim pola sata. Zdravo je plakati - ispričao je Uroš Živković.

Sa kojim si se komentarima najteže suočavao? - pitala je Sanja, Uroša, a potom i ostale goste:

Dosta puta, ne mogu sada da izdvojim. Ali ako znate da ste u pravu. Ništa ne može da vas pokoleba - rekao je Uroš.

Ja komentare ne gledam. Ali gađali su me kamenom, zvonili na vrata u 8 ujutru... Ispreg zgrade su me sačekali i gađali - ispričao je Sergej Pajić.

Meni se to desilo pre neki dan, u tržnom centru su me gađali kamenjem sa sprata gore... Deca su me gađala... Roditelji nisu bili sa njima. Dobacili su mi gluposti, ja sam izignorisala, bila sam sa drugom Caletom. To je sve do kućnog vaspitanja. Dosta ljudi negativno reaguje zbog društvenih mreža - ispričala je Ana Lazarević.

Nije vam lako, to da vam kažem - dodala je Sanja.

Gde plačete? - nastavila je Marinkovićeva sa ostalim gostima.

Ja suza više nemam. Ali, preminulo mi je kuče pre 6 meseci, svako ko je imao kuče, zna šta znači, kakva je to bol... Ja i danas plačem za svojom kucom, na ulici, gde god... Na ulici plačem. A doživela sam i najveću sreću, dobila sam unuče, oženila sina, imam budućnost, ali mi je preminula kuca... Ko god voli životinje, zna šta znači kad ti je preminulo kučence. Nemam reči. Čim vidim belo kuče, plačem... - ispričala je Izvorinka Milošević na ivici suza.

Ja imam malog maltezera, ima već 14 godina, on je dobro, ali ta bezrezervna ljubav... Svaki put kad ga pogledam i shvatim da je malo nezaštićeno nežno stvorenje, a u zrelim godinama, stisnem ga, tu se isplačem. Sad kad je krenula da priča mala bela kuca... Molim te, idemo dalje - dodao je Dejan Milićević na ivici suza.

Desilo se, počinje kao crna priča, posle je šala na sopstveni račun. U deset dana moj najbolji drug Aca i ja idemo na tri sahrane naših prijatelja. I sad, na trećoj, ja mu prilazim i pitam: "Aco, odoše svi naši, ja ovo ne mogu da izdržim, ostadosmo samo ti i ja", on mi kaže: "Sa nama nešto nije u redu". Meni je to toliko bilo duhovito. Od ogromne tuge koju ne možeš da podneseš, želiš da pobegneš. I sad odemo, u pitanju je groblje na Bežanijskoj kosi, u pitanju je naš drug sa Pinka, tamo kučići... Ja kažem: "Pogledaj ove kuce", on mi kaže: "Bar neko srećan na groblju". Morala sam da vas nasmejem malo, crni humor... - ispričala je Zorana Pavić.

Autor: M. P.