Pevačica Nataša Bekvalac u žiži je interesovanja zbog svoje nove pesme, a u velikom intervjuu otkrila je mnoge tajne.

Da li si nekada lagala u ljubavi ili u braku?

- Da, naravno. Skoro isto kao i u pesmi. Često sam želeći da napravim bolju sliku o sebi lagala ili prećutkivala, a zaista nije trebalo. Uvek sam imala strah ili osećaj da nisam dovoljno dobra, bila sam strašno nesigurna. isfrustrirana i od izmišljotina koje su o meni uvek kružile, često sam bila zahvalna i na ostacima ljubavi. Trebalo mi je puno vremena da zavolim sebe, počenem da poštujem svaki moj korak i oslobodim se nesigurnosti. Zamke koje sami sebi napravimo često su one iz kojih ne možemo da izađemo, isto je i sa lažima - rekla je Nataša.

Da li ovaj tekst na bilo koji način predstavlja tebe privatno?

- Na prste jedne ruke mogu da nabrojim pesme koje nisam osetila ili doživela. Uvek sam stvarala muziku koja je bila moje ogledalo, samo što u poslednjih nekoliko godina to radim mnogo hrabrije i smelije. Pesma "Tajna" je pesma o istini, veoma duboka i teška, kao što se iza osmeha često krije tuga, tako se i iza reči "tra la la la la" krije sve samo ne površno.

Plašiš li se osude ljudi zbog teksta pesme?

- Ja sam na osudu naviknuta, takoreći istrenirana. Imala sam strah i tresla se kao prut od prvog trenutka kada smo pesmu pustili. Znala sam da će biti ekstremno u ovu ili onu stranu. Ispostavilo se da je mnogo više ljudi koji je razumeju i ne mogu vam opisati koliko sam srećna zbog toga.

Uvek izbacuješ isključivo ono što se tebi sviđa, treba li hrabrosti za to?

– Naravno da treba. Ali to je jedna od mojih osobina koje sam oduvek bila sigurna da posedujem. Ukoliko se ušuškate, bojite se i strepite, male su šanse da bilo šta u životu uradite sem da preživite. Nije sramota ni pasti, ne uspeti to je sastavni deo i života i svakog procesa. Muzika nije moj posao, muzika je moj način da se izrazim, opstanem, konektujem se sa ljudima i osetim ljubav. Na tom putu neophodan je pad isto koliko i uspon, možda čak i korisniji. Iz padova sam naučila najviše, ali sam naučila da se ni u uspehu nikada ne ponesem i da više skoro ništa ne može da me zaslepi i zanese.

Šta su komentarisale kolege?

– Od nekoliko kolega dobila sam prelepe komentare i to mi zaista znači. Sigurna sam da postoje i ljudi u muzici kojima se ova pesma ne dopada i to je u redu, naravno. Ne osećamo svi isto.

Postala si viralna zbog mnogih svojih izjava, da li ti to imponuje?

– Više mi je opterećujuće. Retko gostujem u TV emisijama, uvek volim da se pojavljujem kada za to postoji razlog i to uglavnom činim gostujući kod ljudi koje volim i poštujem i sa kojima mi je u komunikaciji prijatno i zabavno. U takvoj atmosferi uglavnom sam i relaksirana, pa onda pokazujem to svoje lice, lice koje sve gleda sa one vedrije, šaljive strane. Ono što mi stvara pritisak je da ljudi konstantno očekuju nešto spektakularno i zabavno od mene, a to me ograničava. Zato sam ja odustala od očekivanja jer samo tada ne možeš biti jako razočaran. (smeh)

Smatraš li da si ostarila?

– Smatram (smeh). Mislim da lepo nosim svoje godine, osećam se veoma dobro i stabilno. Isto tako, jako volim i privatno i poslovno da sam okružena mlađim ljudima jer mi ta vrsta energije daje krila i bliska mi je. Žene u 40-im počinju da imaju probleme sa stavrima koje su neminovne i koje dolaze prirodnim procesom, ali za sebe smatram da u svojim godinama uživam, osećam se ostvareno, ali isto toliko imam još puno toga da dam. Monika Beluči je rekla prelepu stvar o mladosti i zrelom dobu: Biti lep sa 20 godina to je prirodno, kada ste lepi sa 35-45 to je rezultat rada na sebi i unutrašnje sreće.

Kad pogledaš unazad, kako gledaš na svoj život?

- Retko unazad gledam, retko se osvrćem. Život je stvarno predivan i tako brzo prolazi, greota je propuštati sadašnje trenutke, osvrćući se na one koji su već prošli. Radila sam najbolje što sam u tom trenutku umela, to je put koji je bio namenjen samo meni i na svaki svoj korak sam veoma ponosna.

Ima li nade da se opet zaljubiš kao nekad, kako samo ti umeš?

– Božeee, pa valjda ima nade, ne znam. Život uvek piše najbolje režije, a ja u njega beskrajno verujem.

Jesi li bila na svadbi Kaće Grujić, udala se na tvom salašu?

– Ne poznajem Kaću, ali svaku svoju koleginicu veoma poštujem. Cela ceremonija bila je organizivana u tajnosti, tako da ni moji najbliži nisu znali za venčanje. Koliko sam videla, bilo je prelepo i želim joj da nikad ne prođe kao ja. (smeh). Svi brakovi sklopljeni u kući 22:22 su predivni i srećni.

Kako se boriš sa Hanom, ona je sada tinejdžerka…

– Zaista nije lako biti mama tinejdžerke. To je doba kada su deca najosetljivija, veoma radoznala, često ispipavaju granice i prelaze ih. Ono na čemu insistiram je da budemo otvorene i iskrene jedna prema drugoj. Imamo periode kada nam ide, ali i periode koji su stresni, gde je potrebno puno razgovora, strpljenja i razumevanja. Mi imamo dobre i zdrave temelje, ali jedva čekam da pubertet prođe.

Ima li neki fudbaler da ti je dobar frajer?

– Ima Fabregas! (smeh)

Kako je na Dedinju, fali li ti Novi Sad?

– Na Dedinju mi je prelepo. Narednih nekoliko godina ovo je sigurno dom za mene i moje ćerke. U Novom Sadu sam često, kao i moja deca, zbog toga nemam osećaj da mi nedostaje. Češće mi nedostaju ljudi iz Novog Sada.

Možda nađeš novog muža baš na Dedinju?

– Ha-ha-ha-ha, teško.

Autor: M.K.