VELIKA ŽIVOTNA ISPOVEST MARIJE ŠERIFOVIĆ: Pevačica otkrila sve o detinjstvu, iznela POTRESNE detalje odnosa svojih roditelja, a OVO O NJOJ SIGURNO NISTE ZNALI!

Iako je danas srećna i uspešna žena, popularna pevačica Marija Šerifović nije imala detinjstvo iz bajke. Rano je uvidela i onu ružniju stranu života, jer se njen otac Rajko i majka Verica nikako nisu slagali. Marija je bila svedok njihovih svađa, koje su kasnije prerasle u tuču, pa je tako njena majka često bila modra od očevih udaraca koje joj je nanosio u alkoholisanom stanju. Njegovi kockarski dugovi donosili su nove svađe u kuću, a mala Marija je mir pronalazila kod baka Draginje.

- Baba sa tatine strane ima posebno mesto u mom životu, jer se ona starala o meni do moje 14. godine. Među nama je vladala neverovatna, nebeska ljubav. Bila sam njeno mezimče i sve moje razmaženosti potiču iz odnosa sa njom. Uz nju sam bila mirno dete, nisam joj zadavala glavobolje. Jedino nisam htela da jedem. Zamislite, imala sam fazu kada nisam jela! To je bilo tada i više nikada - započinje priču pevačica.

Bacala hranu u peć

Pošto su je roditelji i baka terali da jede kako se ne bi razbolela, pronašla je način kako da ih prevari.

- Imali smo termoakumulacionu peć u koju sam bacala hranu koju bi mi gurali u usta. Sećam se da su me po sat vremena jurili da mi daju da jedem i taman kada mi ubace zalogaj, ja se okrenem i bacim u peć. I tako unedogled - sa osmehom na licu priseća se pevačica najranijeg detinjstva. Marija nije provodila mnogo vremena sa roditeljima, kao većina njenih vršnjaka, jer su zbog prirode posla po nekoliko meseci bili odsutni od kuće:

- Verica i Rajko su mi najviše nedostajali kada sam bila baš mala, jer su tada puno radili. Po dva-tri meseca su pevali u hotelu u jednom gradu, pa onda u drugom... Bila su mi uskraćena i letovanja i zimovanja sa njima, jer nisu imali vremena za putovanja. Posao muzičara je težak, baš iz razloga što ne možemo da budemo na pravom mestu u pravo vreme. Zato od mog punoletstva pa do danas nadoknađujem propuštena putovanja.

Pevačica je 1991. godine upisala Osnovnu školu "Radoje Domanović", koju je završila sa odličnim uspehom. Jedina uspomena iz tog perioda joj je učiteljica Ramiza Petrović, sa kojom je i dalje u kontaktu:

- Ona je fantastična osoba i prava dama. Između nas se stvorio poseban odnos koji gajimo svih ovih godina. Odmah je primetila odsustvo roditelja u mom životu, pa je više pažnje obraćala na mene. Bila sam joj simpatična, kao i ona meni. Bila je posebna figura u mom životu. I danas smo kontaktu, baš je pre nekoliko dana zvala Vericu da pita za mene.

Osim što je vredno učila kako bi na kraju godine roditeljima pokazala knjižicu punu petica, Marija se u osnovnoj školi i prvi put zaljubila.

- Imala sam simpatiju u šestom razredu. Među nama nije bilo ničega, ali bili smo veoma bliski drugari. Prijalo mi je da budem u njegovom društvu. Sve je bilo onako dečje, ništa senzacionalno. Baš sam se skoro, kada sam bila u Kragujevcu, prisećala tog perioda sa kumom.

Potreba za muzikom

Šerifovićeva je želela da upiše srednju muzičku školu, ali pošto nije stigla da se spremi za prijemni, upisala je Prvu kragujevačku gimnaziju.

- Izabrala sam čuvenu gimnaziju samo zato što je bila u zgradi do muzičke škole. Nisam imala preveliku želju da baš tu gimnaziju pohađam, ali sada sam srećna što je sve tako ispalo, jer ni u jednoj drugoj ne bih stekla opšte znanje kao što sam u njoj. Prve dve godine su mi bile super, a posle sam više bila ispred nego u školi jer je počelo moje interesovanje za muziku. Sam Bog mi je poslao učitelja Milanka Stefanovića da mi bude razredni, jer me je pokrivao kada sam popustila u školi. On je bio muzičar u slobodno vreme, svirao je romanse na harmonici, pa je razumeo moju potrebu za muzikom. Drugi profesori nisu bili blagonakloni prema meni kao on. Previše su trenirali strogoću na meni. Pošto nisu bili predivni, razrede sam završavala kao dobar ili vrlodobar đak. Da budem iskrena, ne nosim fantastične uspomene iz srednje pošto profesori nisu imali razumevanja za mene - iskrena je naša sagovornica. Jedni problemi su je pratili u školi, a sasvim drugačiji kod kuće.

Verica i Rajko su se često svađali, a Marija je to sve teže podnosila.

- Svako dete u pubertetu teško doživljava svađe roditelja. To je nešto sa čime se i roditelji teško nose, pa nastane haos. Normalno je da neko ko ima 7 ili 15 godina traumatično reaguje na svađu, dreku... - priseća se Marija teškog detinjstva.

Otac Rajko priređivao joj je strašne scene. Tukao je Vericu i u devetom mesecu trudnoće ju je ostavio i otišao sa drugom ženom, sa kojom je dobio sina Danijela Pavlovića. Marija kaže da mu je sve to oprostila.

- Ne postoji porodica koja nema bar jednog problematičnog člana. Ali bezveze je suditi, bilo da je reč o mom ocu ili nekom trećem. Početak i kraj svega je da su to naši roditelji. Ne mogu da ih biram, ne mogu da ih menjam, a najznačajnije od svega je što ih nikada ni ne bih zamenila. Svako od nas nosi svoj krst i sudbinu, pa u skladu sa time i živi. Meni je sada lepo, napravili su od mene zadovoljnu osobu, a kako se oni nose sa svime što je bilo u prošlosti, morate njih da pitate.

Poklon za punoletstvo

Pošto Verici i Rajku dugo nije išlo, 2002. godine su rešili da se razvedu. Iako su deca često besna i ljuta na roditelje kada se odluče na taj korak, Marija nije bila jedna od njih. Ona se okupirala poslom i u potpunosti se okrenula sebi i svojim potrebama.

- Imala sam 17 ili 18 godina kada su se moji razveli. Bila sam saglasna sa njihovom odlukom jer sam uvek više za zdrav razvod nego za nezdravu sredinu u kojoj dete odrasta. Bolje je da ljudi nisu zajedno onog trenutka kada nestane pažnje, ljubavi, razumevanja, strasti... Smatrala sam da će i oni imati bolji odnos kada se razvedu. Da budem iskrena, tada me njihov razvod nije ni zanimao, jer je u mojoj glavi kretao moj život, moj početak, moja muzika, moj put. Bila sam u fazonu: "Radite šta hoćete." Odmah sam počela da radim, pa nisam imala vremena ni za kakve traume zbog svega što se izdešavalo.

Marija se 2003. godine preselila u Beograd sa željom da pronađe sebe. Za nju je počeo neki novi život, pun entuzijazma i energije. Maštala je da postane najpopularnija pevačica na javnoj sceni, a cilj joj se veoma brzo i ostvario. Ubrzo je snimila prvi album "Naj najbolja", koji je finansirala njena majka. To joj je bio poklon za punoletstvo.

- Verica se u avionu srela sa Milicom Mitrović, koja je tada bila direktorka "Siti rekordsa". Rekla joj je: "Preslušaj ovaj CD u nekom trenutku, kad budeš mogla." Milica je odmah to učinila i oduševila se pesmama. Tako sam izdala svoj prvi album, a sa Milicom postala prijateljica. Među nama vlada veliko poštovanje.

Koliko ceni prvu ženu Pinka, govori i činjenica da je upravo na nagovor Milice Mitrović 2010. godine Marija pristala da uđe u rijaliti "Farma" na dve nedelje. To je učinila pred veliki koncert u beogradskoj Areni.

- U rijalitiju mi je bila super ekipa: Zorica Brunclik, Dragan Marinković Maca, Maja Odžaklijevska... Ušla sam zbog Milice, ali i zbog toga što su tamo bili ljudi koji su bili zaduženi da uvek imam toplu vodu i hranu. U suprotnom ne bih. Bilo mi je zabavno - kaže Šerifovićeva, a na naše pitanje da li bi ponovila to iskustvo, odgovara:

Nespremna za pobedu

Kao jedan od najlepših trenutaka u životu izdvaja pobedu na Pesmi Evrovizije u Helsinkiju 2007. godine sa pesmom "Molitva":

- Bili smo previše mladi i nespremni za tu pobedu i sve što ona nosi. Uživala sam u njoj, ali mi je istovremeno natovarila na lomaču činjenicu da će zauvek to da mi stoji iznad glave. Pobediti na Evroviziji je velika stvar, ali ne uživam u tome kada se neko stalno poziva na to. A koliko sam dobrih pesama snimila od tada. Volela bih da konačno neko drugi pobedi na tom takmičenju da mogu malo da se odmorim. Bilo je onih koji su po svaku cenu želeli da se druže sa mnom posle povratka iz Finske. Bilo je i velikih razočarenja, ali to je normalno. Dobro je kada možeš da vidiš da se neko sa tobom druži iz koristi. Zapravo, uživam u tome kada to primetim.

Još jedna od bitnih situacija u Marijinom životu bila je kada je 2013. godine objavila film "Ispovest", gde je ogolila dušu. Osim što je pričala o tome kako je njena majka Verica sva modra istrčavala na ulicu kako bi potražila policiju da je zaštiti od muža nasilnika, Marija je prvi put javno priznala da je lezbijka. Međutim, pevačica od tog momenta nikada u medijima nije pričala o tome, niti je javnosti pokazala svoju devojku. Ono što je zanimljivo jeste da se nikada javno nije zauzela za LGBT populaciju, niti je bila deo gej parade, koja se redovno održava u Beogradu.

- Film sam snimila da svima kažem šta imam i da više ne pričam o tome. Imala sam potrebu da svi sve znaju o meni, a onda sam rekla: "Hvala na pažnji i doviđenja." Ja jesam uz LGBT populaciju, ali nemam potrebu da javno o tome pričam, niti da budem kuma na paradama kao neke moje koleginice. Imam potrebu da pomažem ugroženima, onima koji su odbačeni i u problemu. Nedavno sam skućila momka kog su roditelji izbacili iz stana. Ali o tome se ne priča.

Šerifovićeva ističe da se zalaže sa slobodu jer ona nema cenu.

- Ne podržavam samo LGBT populaciju nego svako živo biće koje je iz nekog razloga ugroženo. Svako ima pravo da živi kako želi. Ko je ta osoba koja meni može da kaže: "Marija, živećeš tako i tako. Ili volećeš tu osobu, udaćeš se za ovog ili onog." Ko polaže pravo na vašu dušu? Na izbore? Ko polaže pravo na to da li se nekom sviđa moja frizura ili ne? Niko!

Divno je biti niko

Marija se dotakla i aktuelne teme koja se tiče usvajanja dece gej parova.

- Svuda u svetu to funkcioniše bez ikakvog problema. U Americi postoji niz ustanova koje se bave time da li je neko adekvatan za usvajanje dece. Dokle god su to dve zdrave duše, dva smislena bića i dve inteligentne osobe, zašto bi bio problem da gaje dete?

Baš zbog toga što je Srbija i dalje zatvorena po pitanju gej populacije Marija je svoju slobodu pronašla u Americi. Ona je već šest godina na relaciji Beograd - Los Anđeles:

- Ne guši mene Srbija, ali u Americi nekako lakše dišem. Tamo je drugačiji način života, koji mene prija. Imam slobodu da budem niko. Tamo me niko ne prepoznaje na ulici i to je fantastičan osećaj. Divno je biti niko. Ne moraš da se očešljaš, da se obučeš... Možeš da ideš u japankama gde poželiš.

Pevačica kaže da u Americi boravi regularno jer ima zelenu kartu, a uskoro bi trebalo da dobije i pasoš.

- Ja sam Amerikanka. Pre dve godine su mi stigli papiri da apliciram za pasoš, pa se sada bavim time. Nisam morala da se udajem kao mnogi naši ljudi, jer su Amerikanci mene prepoznali kao "eliana vid ekstraordinaris abilitis". Mnogo mi je lepo, tamo živim kao da sam na odmoru, palma, okean, prijatelji koji su mi kao porodica... Šta mi više treba? U Srbiji zarađujem novac, a tamo trošim, jer ne želim da se zaposlim, niti da otvaram nešto svoje. E, sad, ne znam šta će biti kada budem imala 55 godina, ako uopšte budem bila živa.

Ali zato Marija odlično zna kako želi da njen život izgleda za deset godina.

- Nadam se da ću voditi dete u školu i da će me slušati. Da će Verica biti srećna, luda baba. I da ću se svako jutro buditi pored okeana, gde ću piti kaficu, u svom stanu u Los Anđelesu - završava priču Marija, koja i dalje nije našla srodnu dušu:

- Nemam devojku, već dugo sam sama. Okupirana sam poslom. Ja sam prvi put imala ozbiljnu vezu tek sa 20 godina, jer sam pažnju više posvećivala karijeri nego ljubavi. Bila sam zatvorena po tom pitanju, a takva sam i danas.

Autor: M.K.