Glumac Petar Božović je pričao jo glumi, porodici, devedesetim godinama. Na početku razgovora bard srpskog glumišta kaže da mu je želja da odigra jedan, kako napominje, normalan film, u kojem bi samo reagovao pogledima i onomatopejom.

- Kao što životinje reaguju. Čovek je u suštini životinja. Dao mu Bog malo mozga, pa on ne zna šta će s njim. Kako bi mu lakše bilo da toga nema, svi bi lepo živeli. Ovako, je*e nam majku razmišljanje i genijalci. A stalno se trudiš da više saznaš i prosto, bre, ne znaš čemu to godi. Hajde da saznamo nešto o sebi, da saznamo ima li još neko. Nismo valjda jedini. Ali ako jesmo jedini, čuvajmo se. Ali ne, nego baš se istrebimo - kaže Božović i nastavlja:

- Vidiš li ti da se sve životinje bore za svoja staništa, za svoje potomstvo. Ginu, bre. Pred vatrom su svi zajedno, niko nikog ne dira. A ljudi ne. Mi smo pred atomskom bombom neravnopravni, kao da će ona zaštititi onoga ko je upotrebi. Daće Gospod da mu se ruka osuši pre nego što povuče taj j*beni triger.

Glumac rođen u Zemunu 1946. priznaje kako je dosta toga saznavao igrajući Teslu.

- I više nego što sam hteo. Čak sam u jednom momentu video da sam mnogo hteo, pa sam se zaustavio jer pokušavajući da razmišljam njegovim mozgom shvatio sam da će mi ili pući mozak ili ću postati avetinja koja će ići ulicom i izigravati Teslu.

I kad smo kod uloga koje se pamte, podsećamo ga na izjavu da ne bi ponovo igrao ono što je tumačio u filmu "Lepa sela lepo gore".

- Takve uloge može čovek povremeno da odigra. Ali kad takvim ulogama dajete srce i dušu, onda u sebi samima otkrivate da i u vama ima nešto što nije u redu. Nisam mnogo bežao od toga, ali što bih se izlagao tome? Gledam ove američke velike glumce, koji igraju stalno te loše tipove, zlikovce. Ne možeš ti posle tih uloga koje provučeš kroz sebe da ostaneš zdrav. Može da košta koliko košta ali što bih se ja poturao. Ima ko hoće. Za svakoga ima mesta pod ovom kapom nebeskom. Vidiš svaki ovaj otisak prsta je različit, to je Bog odredio da i za tebe ima mesta pod suncem - kaže Božović.

Ipak, o politici nismo želeli da pričamo sa Božovićem, ali ne možemo da ne pomenemo devedesete.

"Ja nisam mogao da verujem šta se dešavalo devedesetih. Maltene sam sve napustio, počeo sam da pijem. Da li je ovo moguće? Bile su one zemlje u Aziji, gde se ubijaju topuzima i ja kao - vidi idiote. Pa, onda ono u Rumuniji, a ja uveren kako to kod nas neće moći. Jao, kakva sam ja budala bio. Toliko sam izgubio prijatelja, ljubavi, svega", kaže Božović.

Napominje kako je najgora bila ta Osma sednica.

"A nju niko ne pominje. Taj monstruozni proces staljinističkog tipa koji se dešavao usred slobodarskog Beograda. Nataknem ih na ku*ac. Tada je trebalo stati i ustati zajedno. A ne ići u ovu i oni stranku. Doduše trebalo je stati 1974. sa profesorom Mihailom Đurićem koji je otišao u zatvor zbog tadašnjeg Ustava. A tadašnju inteligenciju je boleo ku*ac i sve ostale elitne organizacije. Umesto da su tada stali i malo nagrabusili, imali bi ono što su u Zagrebu imali spremno hrvatski mučenici od Vlade Gotovca pa dalje. E, oni su 1971. malo naje*ali, ali su posle ojačali i napravili zajedničko jezgro. U Srbiji toga nije bilo, nego puste gospodina Mihajia da ode tri godine u zatvor. To je sramota. Tada se video raspad Jugoslavije, tada je bilo pravo na otcepljenje", rekao je Božović.

Kaže kako su političari morali da shvate da je padom Berlinskog zida uloga Jugoslavije završena.

"Ako je tako, onda se okreni ovamo, pusti armiju. Armija je ista onu koju je Aleksandar sastavio od austrougarskih oficira koji su komandovali za ubistvo svakoga Srbina. Srbi uopšte nemaju pameti političke. Kao da ih istorija ničemu ne uči nego poveruju u Francuze. Francuzi isti oni koji su nam davali artiljerijska zrna koja su imala veći prečnik od naših topovskih cevi. Ili – kreće se lađa Francuska?! A znamo da je flota Nikolaja II spašavala taj front", kaže Božović i dodaje:

"Gorbačov (bivši predsednik SSSR) je mogao za svaku ciglu da uzme milion dolara, nego njega zagrli Gvozdena Lejdi (Margaret Tačer, nekadašnja premijerka Velike Britanije), počešu mu ja*ca i on to pusti. Nemam ja ništa protiv njegovog olabljavanja ali ne može se sa protivnikom tako. Ej ući mu u zagrljaj. I to sa takvim zlikovcem kao što je Velika Britanija i njeno nestašno unuče SAD."

Odlazimo daleko od politke i svetskih tema i selimo se pričom u detinjstvo i odrastanje Petra Božovića. Sigurna luka je bila njegova tetka Vida.

"U mladosti sam delovao dosta starije, valjda zbog moje biografije, hteo - ne hteo. Ja sam rastao kao siroče, nisam znao ni za oca ni za majku a živeo sam u istorijskom okruženju. Naša soba je bila muzej. Sve od Balkanskih ratova, do mog ujaka koji je sa 17. poginuo na Sremskom frontu. Pričala mi mnogo godina kasnije moja tetka kako su išli da traže tog mog ujaka. Zemlja bila smrznuta.

Nismo se mnogo doticali ličnih stvari, posebno ne onih u vezi njegovog prvog braka. O tome je samo kratko rekao:

- Razveo sam se, jer nisam mogao da podnesem pobačaje. Ja sam hteo porodicu i decu.

Autor: M.K.