Glumac i reditelj Radoš Bajić naredne godine obradovaće nas novim filmom i serijom "Heroji Halijarda". Međutim, do kraja godine biće objavljena u izdanju "Službenog glasnika" njegova autobiografija u kojoj je otkrio mnoge, do sada nepiznate detalje, iz svog života.

- Kao ni svaki živi stvor, ni ja ne znam šta me čeka u budućnosti koja je preda mnom. Jedino što znam je da će trajati mnogo kraće od života koji je iza mene. Takođe znam da je za šest i kusur decenija života, koliko sam pregurao, u ličnom i profesionalnom smislu ubedljivo najteži period mog života razdoblje od 1996. do 2006. godine. Decenija pakla, izgona iz profesije, neizvesnosti, poslovnih sunovrata, strahova i velike bitke za opstanak moje porodice, u čijem središtu je bila borba za ozdravljenje moje supruge Milene, koja se u septembru 1995. suočila s karcinomom dojke i neizvesnim životnim perspektivama. Početkom 1996. u najboljem životnom dobu za svakog čoveka, sa 43 godine, prav, zdrav i u najboljim godinama, sa zavidnim opusom od preko 80 uloga na filmu i televiziji, odlučujem da zauvek napustim profesiju i posao kojim sam se bavio, a koji u godinama razaranja, opšte propasti i raspada Jugoslavije, ratova, bede, siromaštva, strašnih socijalno-društvenih razlika, NATO bombardovanja, pada Miloševića i promena vlasti nikome nije bio ni potreban, ni važan. Za moju takvu odluku imao sam i veoma jasan, nedvosmislen i direktan povod...

Moj agrobiznis

Umesto da glumim, tih dramatičnih deset godina gajio sam višnje, podizao zasade loznih kalemova, prodavao semenski kukuruz, bavio se poljoprivredom i preživljavao od trgovine i uvoza veštačkih đubriva. Posle 20 godina permanentno uzlazne karijere, 1996-2006, pojavio sam se samo u dva filma, i to sa dve nezapažene epizodne uloge - 1999. u autorskom filmu "Belo odelo" mog klasića Lazara Ristovskog i 2002. godine u ulozi policijskog inspektora u filmu "Država mrtvih" Živojina Pavlovića, a u kojem sam imao jednu rečenicu. I to je bilo sve.

U mom spoljnotrgovinskom biznisu nekoliko godina sam radio solidno, nekada vrlo dobro, a nekada čak izuzetno uspešno... Toliko da sam zasmetao krupnim igračima koji su u to vreme kontrolisali tržište agrokompleksa u Srbiji. Da bi me eliminisali kao jednog od najvećih uvoznika veštačkih đubriva iz Rusije, Rumunije i Austrije, u aprilu 2004. smestili su mi aferu sa ciljem da me kompromituju. Uz asistenciju korumpiranih i za tu svrhu angažovanih policijskih najamnika, nije im bilo teško da izvedu prljavu operaciju mog javnog srozavanja jer mi je tog proleća kasnila isporuka UREE 46N, koju sam avansno platio partnerima u Rusiji. Da nesreća bude veća, brod mog veštačkog đubriva nikada nije ni stigao u Srbiju jer sam bio žrtva prevare ruskih partnera, teške više stotina hiljada dolara...

Put u Moskvu

Nažalost, kasno sam ukapirao fakat koji oduvek važi u trgovini s braćom Rusima, a koji je poražavajući. Da više od 70% prometa cementa, uglja, betonskog gvožđa, veštačkih đubriva i ostalih strateških sirovina koje Rusija izvozi i plasira po svetu kontroliše njihova mafija, koja je jedna od najmoćnijih i najstrašnijih u svetu. A poznato je da ruska mafija ne likvidira dužnike, nadzire ih, neguje, čuva i pritiska da bi kad-tad naplatila potraživanja. Ali zato, gotovo po pravilu, likvidira svoje poverioce. Zašto da nekome duguju više od pola miliona dolara, kad mogu da ga pošalju u večna lovišta - i duga više nema. Danas, posle skoro dve decenije - teško mi je da poverujem da sam realno bio u takvoj opasnosti. Poznavaoci prilika o pravilima i etičkim kodeksima ruske mafije me uveravaju da sam ostao živ isključivo zbog toga što sam bio ludo hrabar. Usudio sam se da sednem u avion i odem u Moskvu, da se raspitam "gde je moja roba i gde su moje pare". Danas znam da sam bio opserviran od operativaca FSB (Federalna služba bezbednosti), ali su me videli i bosovi mafije koji su zapravo bili moji pravi partneri, a da ja o tome nisam imao ni pojma. Od dve mogućnosti - da me likvidiraju u njihovom dvorištu ili da me trajno ostave na miru, oni su se, srećom, odlučili za ovo drugo.

Bankrot

Kad sam se vratio u Beograd, nekoliko meseci bio sam nadomak potpisa velikog poslovnog ugovora s partnerima iz Grčke koji bi me finansijski konsolidovao u potpunosti. Tragom te nade nekoliko puta sam s Milenom putovao u Atinu i bio gost u restoranima u kojima Grci bacaju cvetne latice i razbijaju tanjire kao ludi. Nažalost, i to se izjalovilo. Uz pomoć uticajnih prijatelja, sreo sam se s jednim čovekom, čije ime ne znam, a koji je bio pukovnik DB. Ispričao sam mu sve o mom potraživanju u Rusiji, a on mi je rekao: "Budi srećan da si živ, imao si muda pa si otišao u Moskvu... a oni to cene... Čim su te pustili da se vratiš u Beograd, znači da te više neće dirati. Ali nemoj ni ti njih... Nemoj zvati, nemoj čeprkati... Zaboravi... I svoj novac i svoja potraživanja." Poslušao sam ga i tako se moja biznis karijera završila neslavno. Uz dugove koje sam namirivao poveriocima dugi niz godina. Do poslednje pare - da svakome mogu da pogledam u oči. Ipak, bog je bio na moj strani i sačuvao me je. Pomogao mi je da ne poludim i da se posle deset godina izgnanstva vratim profesiji.

Autor: Pink.rs