Šest godina čekanja, šest godina nadanja... Sve je nestalo kada je Vuk Erceg (16), posle šest godina kome, u ponedeljak na klinici u Rusiji, verovatno nesvesno poslednji put stegao ruku majci i preminuo. I danas, na Bežanijskom groblju u Beogradu, najmiliji, komšije, prijatelji, školski drugovi tragično nastradalog dečaka, okupili su se da ga pozdrave poslednji put i isprate u večnu kuću. I nezaborav.

U kapeli, pored belog kovčega, beli krst, belo cveće. Nevine boje kao i nevina mladost tragičnom sudbinom prekinuta. U toku je opelo. Tiho, dostojastveno.

Iz kapele iznose cveće, krst preuzima dečak koji nosi crno-beli šal... Vukova školska drugarica drži govor. Tu je i košarkaška lopta, simbol Vukove ljubavi prema košarci.

Čuju se suze i jecaji Irene Petrović, koja se oprašta od svog jedinca. Majka čuči, grli sanduk i neutešno plače za detetom... Odvela ga je na kliniku u Rusiji, na poslednju i dugoočekivanu intervenciju, koja je budila nadu da će se, ipak, probuditi iz dubokog sna. Nažalost, Vukovo hrabro srce nije izdržalo. Borbu za život izgubio je u Moskvi, gradu u kojem je rođen i gde je proveo prvih sedam godina.

Posle drugarice, govor je održao sveštenik, a zatim je kolona sa belim kovčegom krenula put mesta na komeće Vuk biti sahranjen. Suze i jecaji pratili su spuštanje kovčega u zemlju.

Vuk je 17. aprila 2013. zapao u stanje kome zbog teških povreda glave, zadobijenih od pada sa litice u Tašmajdanskom parku. Tako se na najtužniji način završio beg od pčele tada desetogodišnjeg dečaka, koji je propao kroz neobezbeđenu zaštitnu ogradu gradilišta. On je pao sa litice visoke desetak metara, a posle nekoliko dana zapao je u komu.