Konak kneginje Ljubice već 180 godina odoleva zubu vremena, ratovima i istorijskim promenama, te je i dan danas jedno od najlepših zdanja u Beogradu.
Konak kneginje Ljubice u Beogradu jedno je od retkih zdanja iz doba prve vladavine Miloša Obrenovića koja i danas krase srpsku prestonicu, a koje je i dan danas omiljena destinacija turista širom sveta.
Ekipa portala Pink.rs posetila je ovo zdanje, a u nastavku teksta možete pogledati kako konak izgleda.
Ono što malo ko zna, je to, da je ova građevina osmišljena kao vladarska rezidencija, sagrađena, jer je imala ulogu da zastrašenom mužu obezbedi begstvo od svoje prevarene žene preke naravi.
IZGRADNJA KONAKA
Konak knjeginje Ljubice sagrađen je u periodu 1829. – 1831. od strane neimara Hadži Nikole Živkovića. Knez Miloš, kome se žurilo da Ljubicu prebaci za Beograd, mu je naložio izgradnju objekta rečima: "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac". Ovo zdanje, po svojoj arhitekturi i rasporedu prostorija, predstavlja uniju orijentalnog i evropskog stila što ga je u ono vreme, kao i danas, čini jednim od najreprezentativnijih u Beogradu. Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, dajući ukupnu površinu od 1400 kvadrata. Konak kneginje Ljubice podignut je na uglu ulica Kneza Sime Markovića i Kralja Petra, na mestu gde se pre toga nalazio stari dvor koji je srušen zbog oronulosti. Konak kneginje Ljubice predstavlja prelomni trenutak u beogradskoj arhitekturi, jer svojim spoljnim oblikovanjem i dekorativnim elementima nagoveštava uticaj evropske arhitekture koji je došao u Srbiju nakon Hatišerifa 1930. godine.
Video: Pink.rs
Podsetimo, najviđenija među svim devojkama, Ljubica se, u proleće 1806. godine udala za, tada vojvodu, Miloša Obrenovića. Kum na venčanju bio je vožd Karađorđe, a stari svat Lazar Mutap.
Naime, na početku braka Ljubica i Miloš živeli su u Brusnici, u maloj kući njenog devera Milana. Buduća kneginja se nije libila posla, kuvala je, nosila ponude radnicima na njivu, brinula oko stoke i služila supruga.
Uz Miloševu dozvolu, nakon što bi mu poljubila ruku i obraćala mu se sa Vi, sedala je za sofru i poslužila ga čašicom rakije, a nakon čitanja molitve jela bi sa njim.
Ljubica je bila stroga žena, kako se danas kaže, "starog kova". Oblačila se jednostavno, a u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka za pojasom je vazda imala dva pištolja.
U narodu je bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Po propasti Prvog srpskog ustanka, kada je Miloš hteo sa decom da je skloni iz zemlje, odlučno je rekla: "Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti".
O njenom borbenom duhu govori i događaj tokom borbi kod Ljubića, nako povlačenja ustanika pred Turcima. Ljubica ih je okupila i rekla: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo".
Dovoljno je reći da je ohrabrena vojska krenula u napad i dobila bitku.
Ovakva žena bila je spremna da izdrži sve. Jedino što nije mogla da istrpi bila su Miloševa brojna neverstva.
Konak kneginje Ljubice je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a naredne godine je otvoren za javnost kao muzej memorijalnog tipa.
Autor: Dubravka Bošković
