Neki od štićenika preživeli su nasilje u porodici, bili su zanemarivani, a svi su bez razlike doživeli neku kriznu situaciju, administrativno rečeno. Ljudski rečeno, ova deca doživljavala su sve ono što nijedan mališan nikako ne bi trebalo da iskusi. 

Tako je i sa Dejanom, Vanjom i Jovanom.

- Bio sam tužan i razočaran u babu jer nas je prijavila. Vremenom sam stao na noge i znao sam da tako mora – kaže Dejan za naše kamere.

- Kada sam se malo bolje upoznao sa ostalom decom i profesorima, osećao sam se sigurnije – reči su mladog Vanje.

- Tata se jeste raspitivao, jeste i mama. Ipak, ja nikada ne bih bila sa njima, pošto su me već ostavili kao malu... – kaže Jovana. 

Iako ostavljeni, ovo troje mladih korača u život i ima lepe planove za budućnost.

Jovana želi da završi školu i zaposli se, ali, kako kaže, najvažnije joj je da pre svega bude čovek. Dejan takođe teži da završi školu, zaposli se i ima svoje parče hleba.

- Hoću da radim, zarađujem, imam svoju porodicu...

Zagrljaj, poljubac i razgovor ovde su svakodnevica, kaže za Pink Bojana Meandžija, defektolog vaspitač. Ističe da se štićenici ne žale na uslove i da su neretko pozitivno iznenađeni istim. Ipak, ističe, jako im nedostaju porodica, bližnji i život koji su nekada imali.

Zato se u prihvatilištu i trude da nadomeste sve što nedostaje, pa tako za svaki rođendan organizuju slavlja. 

Inače, prošle godine više od 300 dece boravilo je u ovom prihvatilištu.

- Ono što je Urgentni centar u medicini, to su prihvatilišta u socijalnoj zaštiti. Posao samih radnika je da urgentno zbrinu štićenika, i zato je jako važno da postoji bezbedno okruženje, koje smo mi i dobili u novom prostoru – kaže za Pink sekretarka za socijalnu zaštitu Nataša Stanisavljević.

Iako u ovom prostoru deca imaju gotovo sve što im je potrebno, ipak im fali ono najvažnije – porodica.