Psi zapravo ne potiču od današnjih vukova, već vučjeg pretka koji je izumro. Ma koliko se naučnici trudili da ustanove kada su to ljudi pripitomili tog davno izumrlog vučjeg pretka i kada smo dobili najbolje pseće prijatelje kakve danas poznajemo, nažalost, to je nemoguća misija. Psi su prve životinje ikada koje je čovek pripitomio, ali nikada nećemo saznati tačno kada.

Pre nego smo počeli da gajimo useve ili smo naselili Severnu Ameriku, psi su bili uz nas i pomagali nam. Moguće je čak da smo se lepo družili i pre Ledenog doba. Prema danas dostupnim podacima, suživot pasa i ljudi počeo je, otprilike, pre oko 27.000 godina. Ljudi su tada počeli da pseće ponašanje prilagođavaju svojim potrebama, u cilju bolje komunikacije, učenja zadataka – poput vuče sanki, suzbijanja nekih divljih instikata i učenja različitih vrsta radnih zadataka.

Ali, mnogi instinkti koji odlikuju i današnje vukove, zadržali su se i kod pasa. Kad je reč o plenu i toj satisfakciji zvanoj hrana, postoji pet glavnih instikata kod vukova, koje ako malko obratite pažnju, svakodnevno možete uočiti i kod svog umiljatog mezimca. Oni su vremenom ojačali kod pasa (zbog gubljenja nekih drugih instikata) i danas ih možemo pojedinačno izolovati i objasniti. Upravo su oni to što karakteriše i određuje naše voljene ljubimce.

Evo koji su:

Potraga – vukovi njuše trag plena i tako ga prate i lociraju. Ovaj “alat” najizraženiji je kod pasa koje nazivamo krvoslednici, a najpoznatiji je svakako pas svetog Huberta, odnosno na engleskom – bloodhound. Njihov njuh 40 puta jači je od čovekovog i mogu “uhvatiti” i pratiti trag koji je ostavljen pre nekoliko dana. Kada svog psa vidite kako znatiželjno njuška, to znači da putem svog nosa on dobija informacije o okolini, i prati trag koji je ostavila neka mačka ili veverica 🙂

Vrebanje – kada vuk putem njuha stekne uvid u to kako se i gde plen kreće, tada on na osnovu vizuelnih tragova i signala koje šalje čoporu kreće u vrebanje kako bi se neopaženo približili plenu. Ova praksa najuočljivija je kod border kolija jer imaju super-vid i koji im omogućava odličan periferni vid i odličnu procenu situacije – “alate” koji su im neophodni kako bi stoku i stado držali na oku – i na broju. Zavaljujući većem broju štapićastih ćelija u oku, oni znatno bolje vide od ljudi i pri slabijem svetlu. Ako primetite da se vaš pas usporeno i povijeno približava ptici pre nego se zatrči “u napad” – to je nasledio od svog pretka vuka.

Potera – za vukove su brzina i izdržljivost ključni u preživljavanju jer moraju trčati brže i imati više snage od plena kako bi jeli. Hrtovi, na primer, mogu u trku dostići brzinu od 60 kilometara na sat jureći za životinjom koju spaze da se kreće. Isto je i s mnogim psima koji ako uoče vevericu, na primer, odmah počinju da vuku povodac u želji da je stignu.

Ugriz i hranjenje – uključujući i samo držanje u ustima i smrtonosni ugriz, što će u divljini, kad je reč o vukovima, zavisiti od toga da li je plen veliki ili manji. Ipak, kako love u čoporu, vukovi uglavnom idu na to da odmah ubiju plen tako što će zagristi vitalne delove životinje koju love. Ovi instinkti i ponašanja specifični su za pse tipa retriver, jer su im dragocene u lovu. Oni mogu da uhvate životinju bez da joj nanesu povrede, već da je nežno u zubima donesu lovcu. Škotski terijeri, na primer, zahvaljujući ovom instinktu (ali onom mehanizmu smrtonosnog zagrižaja) decenijama su kontrolisali populaciju glodara. Kad vidite svog psa kako grize i komada igračku ili uživa u navlačenju konopca – to je instikt koji je nasledio od svog divljeg rođaka.