Sveti prorok Jeremija rođen je u 6. veku pre Hrista u selu Anatot, blizu Jerusalima. Počeo je prorokovaati u petnaestoj godini, u vreme vladavine cara Josije. Celog života bio je proganjan zbog svojih istupanja i prorokovanja.

I pored toga, još za života je bio slavljen kao svetitelj čija se proročanstva ostvaruju. Postoji i predanje da je Aleksandar Makedonski posetio grov i naredio da se njegovi zemni ostaci sahrane u Aleksandriji. Narod misirski gajio je kulr obožavanja ovog svetitelja, pa su smatrali da leči i posle smrti. Prah s njegovog groba uziman je kao siguran lek od zmijskog ujeda.

Neko iz kuće zbog toga treba da porani, uzme tiganj i lupajući u njega nekoliko puta ponovi:

Jeremija u polje, a sve zmije u more! Samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dan trna glogova. Na četiri šipova, zlu kob izela”.

Dokle se čuje lupanje i pesma, dotle zmije neće smeti da se približe.

Na Jeremijin dan ne otvaraju se britve i ne radi se ništa iglom i koncem. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, veruje se, na toga bi preko cele godine trčale zmije. U nekim krajevima stari veruju da se na današnji dan ne valja ni češljati da se ne bi izazivali ovi opasni gmizavci.

Takođe, treba paziti da se ni za kim ne vuče odvezana pertla ili neki končić da se na isti način tako ne bi vukle i zmije.

Po predanju, Sveti prorok Jeremija već je u petnaestoj godini počeo da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran. Zbog svojih proročanstava navukao je gnev velikaša, ali i poštovanje onih koji su u njega verovali.

Postoji verovanje, da je i Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije i da je njegovo telo tada preneto i sahranjeno u Aleksandriji.