separator
Info
ZABAVAAKTUELNO

vesti

DNEVNIK LJUDI ZAROBLJENIH TOKOM POPLAVA U OBRENOVCU 2014. GODINE: 'Majko, ne brini! Voda još nije ušla u stan', 'Poplavismo, volim vas'...


Delovi dnevnika novinara koji se zadesio u Obrenovcu tokom majskih poplava 2014. godine.


Prošlo je pet godina… Ko bi rekao, ali i dalje me probudi šum kiše koja pada. Sećam se svakog detalja svake situacije. Tada sam već neko vreme živeo kod babe i dede u Rušnju. Nije bilo slobodnih dana da nisam odlazio za Obrenovac, tako je bilo i tog 14. maja samo dva dana pre velike katastrofe koja je zadesila grad u kom sam odrastao, išao u obdanište, završio osnovnu i srednju školu. Grad u kojem sam ostavio jedan deo sebe.

Kada sam krenuo da iz svog dnevnika prekucavam ovaj tekst, reći ću samo da je padala kiša.

14. maj 2014.

Ustao sam rano ujutru, kiša je lila, provala oblaka (padala je već nekoliko dana). Spremam se da krenem za Obrenovac, a deda me odgovara jer sam samo desetak dana ranije kupio auto i nisam bio baš iskusan vozač, bar ne po takvom vremenu. Ostajem da sedim, ali me nešto tera da krenem. Odlazim do obližnje pumpe po cigare i da sipam gorivo, hoću da krenem, neću… Vraćam se kući i kroz sat vremena ipak odlučim da se zaputim ka mami i sestri. Prethodnog vikenda bila je Marinina svadba i jedva čekam da odem kod nje na kafu i pogledam fotografije. Vozim, a kiša ne prestaje da pada. Negde na obilaznici me steže neki čudan osećaj. Tada sam pričao da sam imao osećaj da ću imati udes. Konačno ulazak u Obrenovac. Zastajem kod platoa hotela "Obrenovac", izlazim iz auta i gledam ka predelu crkve Svete Trojice. Nikad mi lepši taj pogled nije bio. Stižem u stan. Mama i sestra nikad raspoloženije. Isto veče otišao sam kod drugarice Bojane u Veliko Polje nadomak Obrenovca. Kod nje i kad padne kiša u vremenskom intervalu od sat vremena, voda je po ulicama, a sada se već izliva iz kanala pored ulice. Odlazim kući. Tada je sve bilo mirno.  

Autor: Beta

15. maj 2014.  

Sestra saznaje da se nekoliko dana neće ići u školu (proglašena je vanredna situacija zbog okolnih mesta koja su već bila poplavljena), pa ona i mama odlučuju da odu van grada na kratki odmor. Odlazim kod bake i teško dolazim do njenog dvorišta jer je voda svuda. I dalje se ne naslućuje ništa. Baba mi predlaže da krene sa mnom u stan, čula je priče da su neka okolna sela počela da se evakuišu pa da ne budem sam. Odlazimo do marketa, a tamo kao da se sprema Treći svetski rat. Ljudi užurbano kupuju, nose balone sa vodom (objavljeno je tada da gradska voda nije za piće), setio sam se scene iz detinjstva kada su pričali da će nas bombardovati… E, ovo je bilo gore… Odlazimo u stan, kiša i dalje pada. Ipak sam ja neko koga ne drži mesto pa odem da se vidim sa društvom… Naravno, tema je da li će poplaviti grad i nova pesma naše Slađe Alegro. Na Fejsbuku već čitam statuse da se ljudi iz okolnih mesta evakuišu u Obrenovac. Mislim, dobro je, grad je siguran. Čitam status jedne drugarice da je na nekim mestima na Kolubarskom mostu voda počela da izvire… Mislim, sad će svako neko svoje mišljenje da da. Odlazim kući, i vidim tadašnji ČEK IN na Fejsu jednog kolege iz medija da je na elektrani "Nikola Tesla", pošaljem mu poruku, odgovora nema… Hvata me san…  

16. maj 2014.  

Komšije su uspele da nas probude lupajući na vrata. Inače živimo u prizemlju. Ne znam gde sam. Struja je već nestala, a čujem sirene i paniku u zgradi. Kako sam skočio, pogledao sam kroz prozor, voda u naselju je bila ljudima do članka, a komšije su uspaničeno odlazile i preparkiravale svoje automobile. Oblačim se, izlazim napolje. Svi su užurbani i uznemireni. Budim Miu moju, sa kojom se družim od detinjstva, rečima: “Miko, poplava je! Možemo li baka i ja da se popnemo kod vas? Imam neki strah!” Vidim je na prozoru, tada je i nastala jedna od fotografija, koja mi je ne znam kako, ali draga!  

Auto sam preparkirao (kasnije sam shvatio da sam se džaba kvasio, ipak nije preživeo). Ulazim u zgradu, već su svi nervozni. Mia ulazi kod mene u stan i počinje sa ostalim komšijama da iznosi stvari koje su mogle da se iznesu. Onako zbunjen, ne znam šta se dešava, uzimam sliku na kojoj smo mama, sestra i ja i stavljam je u džep (tu sliku od tog dana nosim svuda sa sobom). Voda nadolazi, opet se čuju sirene. Iz stana sam izašao kada je voda već došla do prozora, tada sam iz ne znam kog razloga napravio jednu fotografiju koja me i danas podseti na to, ali sam i dalje mislio neće ona dalje.  

Tada sam i na Fejsu ostavio poslednju objavu sa opisom "Poplavismo! Volim vas! U hodniku na stepenicama, pošto sam ja u prizemlju, već su bile komšije. Imam jedan zanimljiv klip gde klinci metlama pokušavaju da izbace vodu koja je već po pločicama hodnika.  

Ne znam zašto, ali se i danas nasmejem na sve to. Mi mlađi nekako nismo shvatali ozbiljnost situacije, već smo se šalili, pravili fotografije sve kroz šalu, a onda je usledio prvi razgovor sa mamom.  

Prvi mamin poziv negde oko 7 ujutru:  

- Majko, (iako mrzi da je zovem majka) dobro smo. Nemoj da brineš. Kod Mie smo. Voda nije još ušla u stan (tešim i sebe, a i nju). Neću imati baterije ako svi budete zvali. Javi dedi i babi da smo dobro. I na sigurnom. Volim te!  

U podne veliki deo vrata mog stana nije se video. Moje naselje Stočnjak već bilo jedno veliko jezero. Čuju se helikopteri, uspaničeni ljudi. Auta koja su potopljena već im se pale alarmi… A u glavi: “Samo da budemo živi!”  

U nekom momentu stiže helikopter za koji se pričalo da je odvezao trudnicu na porođaj. Gledamo sa krova zgrade kako odlaze… Već je popodne, a do nas niko ne dolazi… Iako sam se kod Mie u kući uvek osećao kao u svojoj, ne drži me mesto. Non-stop sam u pokretu i pratim rast vode u zgradi…  

Autor: Beta

Sećam se jednog prizora koji sam i uslikao, komšija koji u vodi do ramena nosi hleb iz prodavnice. Kasnije sam saznao da je krenuo kada je voda počela da ulazi u naselje...  

Polako pada mrak. U zgradi se čuje zvuk gitare, skupili se klinci, dok Mia i ja sedimo kod nje u sobi i prisećamo se naših nastupa u ulasku u zgradu… To je trajalo godinama dok nismo provalili da nas neke komšije gledaju preko video-nadzora koji smo imali… Mama opet zove, trudi se da bude mirna, iako je poznajem, vrištala bi na sav glas. Noć. Mia i ja kod nje u sobi samo se čuje žubor vode, i poneki motorni čamac… Od umora sam zaspao….  

17. maj 2014.  

Rano jutro… Budi me svetlost. Ustajem, sve je isto. Voda je poplavila celo prizemlje, ali mi deluje da se povlači polako, ali ne dovoljno. Iz zgrade se ne može. U jednom momentu čuje se čamac. Lokalni “spasioci” (tako ću ih nazvati) doneli su nešto hrane i cigarete. Ali oni odlaze, evakuacije za nas nema. Podne, ništa se ne dešava. U nekom momentu kreću čamci. Ulaze komšinice sa decom preko terase na prvom spratu. Odlazi jedna tura, odlazi druga… U trećoj smo baka i ja, koja, iako se plaši vode trudi se da bude jaka zbog mene. Scena koju ću pamtiti zauvek jeste da čamac kreće, ja ne znam iz kog razloga Mii bacam ključeve mog stana, ako se povuče voda ona otvori prozore. Ona ostaje sa svojom porodicom. Gledam je kako stoji na toj terasi, a ja u sebi vrištim. Odrasli smo zajedno. Grad, zgrada poplavljena, ja odlazim ona ostaje… Imao sam osećaj kao da je više nikada neću videti (iako smo već kroz par sati već vodili one naše duge razgovore).  

Vozimo se, zapravo plovimo kroz grad. Nema više mog “Veseljka” obdaništa gde su me Ljilja, Zlata i Vida naučile prve osnovne životne stvari. Moj Zmaj, moja osnovna škola nadzire joj se pod vodom samo drugi sprat… Moj Dom kulture u kojem sam naučio svoje prve folkloraške korake, i odigrao bezbroj koncerata, sada je jedan ogroman bazen. Vozimo se, a ja razmišljam da li ću se ikada više vratiti u moj grad, u moj Obrenovac. U jednom momentu, pošto sam u našem čamcu bio najmlađi, spasilac mi je pokazao da spustim glavu, kada sam je spustio video sam lokvu krvi… Stižemo na dolmu. Blato je bilo ljudima, koji su nas tamo čekali, do kukova. Baku su preneli na nosilima pošto je operisala kuk i kretala se sa štapom.  

Od šoka da sam na suvom i da je na neki način pakao za mene gotov nisam prepoznao svog brata koji je došao po mene, već sam sa bakom seo u prvi autobus i krenuo ka Beogradu. U putu se prisećam svega, svega lepog, jer iza mene ostaju samo uspomene. Stižemo na Čukaricu kod FMP-a. U dvorištu ljudi su uznemireni. Ne zna se da li su više nervozni ljudi koji čekaju svoje rođake, roditelje, decu ili mi “poplavljeni”. Svi u blatu i umornih lica. U jednom trenutku sam čuo “Marko” to je bio glas mog tate. Taj zagrljaj ću pamtiti dok sam živ. Nekako sam se tada osećao sigurno. Jedva sam čekao da čujem mamu, sestru. Iako su bile daleko od Obrenovca, i na sigurnom, imao sam neki strah. Ja na suvom u svojoj sobi u Rušnju, Obrenovac je i dalje bio po vodom, mediji su izveštavali, a ja sam tada imao samo jednu želju. Da vidim sestru. Naš susret dogodio se posle nekih desetak dana kasnije, a tada mi je taj trenutak bio najveća nagrada. Ponovo smo zajedno.  

Autor: Tanjug/Jaroslav Pap

19. maj 2014.  

Iako je strogo bio zabranjen ulazak u grad, sa ujakom i njegovim drugovima nekako sam ušao. Ni sam ne bih znao sada kako. Vode u jednom delu moje ulice nije bilo, ali je naselje bilo poplavljeno.  

Po kućama i zgrada vide se tragovi vode… Uništeni autobili. Rekao bih - zabranjeni grad.  

Nekoliko dana po Beogradu sretao sam svoje sugrađane. Osmeh je bio dovoljan. Nekako smo se tada svi tim osmehom ohrabrivali, iako se do tada, pa iskren da budem, ni danas ne javljamo jedni drugima…  

Prvi ulazak u stan bio je oko 1. juna….  

 Kada sam otvorio vrata bio je to veliki šok za mene. Bujica je napravila kompletan razmeštaj u stanu. Svuda je bio mulj, blato… stvari su bile uništene, a zidovi u jednom delu stana bili su skoro do vrha mokri (visina oko 2,40m). Postavljao sam sebi pitanje - šta sad. Hoće li sve biti kao pre?

Ali, danas je potpuno drugačije. Sve se obnovilo. Moj “Veseljko” ponovo radi, u moj “Zmaj” idu neka druga deca, dok u Domu sada đuskaju neki novi klinci. Možda bi sve bilo drugačije, možda nam ne bi ostala samo jedna ružna slika jednog dela života koja me je naučila da materijalne stvari ne znače ništa.  

I sada, ovih dana kada se sećamo potopa koji nas je zadesio pre pet godina, opet pada kiša....

Vesti Minut dva

Nacionalni Dnevnik

Komični video i skrivena kamera

Komentari • 0

Komentari uvredljivog sadržaja neće biti odobreni.

korisnik

povezane vesti