Haos koji je usledio, Hitler je iskoristio kao izgovor da donese dekret koji mu daje za pravo da suspenduje sve građanske slobode. Takozvani komunistički urotnici, krivi za vatru, uhvaćeni su i odvedeni na sud. S obzirom da je dokaza jedva i bilo jedan je osuđen na smrt.

Hitler je bio beskonačno nezadovoljan sa tim, pa je "građanski sud" zamenio vojnim za sve slučajeve ovog tipa. Samo lojalni nacisti mogli su biti sudije, a kralj među njima bio je sudija Roland Freisler.

On je u to doba bio državni sekretar ministarstva pravde, ali Hitler je u njemu video potencijal. Obojica su se slagala kako suđenja moraju biti brza, odluke finalne, a smaknuća izvedena 24 sata od presude. Godine 1942. kada je na to mesto došao Freisler stvari su se, zaista, tako i odigravale.

Taj lažni sud u kojem je jedan čovek bio sudija, porota i krvnik sudelovao je i u kreiranju "finalnog rešenja" na jezeru Vanse. Bila je to industrijska traka sa mnoštvom mrtvih na kraju.

Freisler je, pak, učio pod Sovjetima, gledajući svog mentora Andreja Višinskog, glavnog šefa sovjetskih čistki. Po uticajem njegovih tehnika, Freisler je kombinovao svoje znanje sa sadističkim verbalnim zlostavljanjem i ponižavanjem koji su "suđenja" pretvarale u čistu farsu.

U svojoj tamnocrvenoj odori stajao ispod ogromne zastave sa svastikom, pozdravljao se uzdignutom rukom i tako pokazivao o važnosti nacističkih uverenja pre nego što bi delio "pravdu".

Pre nego što bi dao da se ubije većina osuđenih, ni u čemu ne bi toliko uživao kao u tome da ih neprestano ponižava. One naciste koji su pokušali ubiti Hitlera na vešala je poslao gole.

Bili to visoko rangirani nacisti ili "nebitni" Freisler nije nikoga štedeo.

"Plačeš?!", urlao je na jednog čoveka.

- Šta nam želiš reći sa tim suzama u svojim očima?  - rekao je čoveku pre nego što ga je dao obesiti, prema Hitlerovoj naredbi, tankom žicom, kako bi dodatno patio.

Nakon što bi se nad njima iživljavao, gotovo su uvek slani u smrt. Čak 90 odsto slučajeva koji su došli na taj sud rezultovao je doživotnom kaznom zatvora ili smrću. Između 1942. i 1945. taj se broj popeo na 5.000 Nemaca.

Freisler nije imao problema niti sa tim da maloletnike šalje u smrt.

Tako je u februaru 1943. u smrt poslao Sofiju i Hansa Šola, članove pokreta mladih koji su delili antiratne letke ispred univerziteta u Minhenu. Suđenje je trajalo sat vremena, a odmah nakon toga poslani su na giljotinu.

Eventualno jedino suđenje koje je još zloglasnije jeste nacistima koji su planirali ubiti Hitlera 20. jula. Oni ne samo da se nisu smeli posavetovati sa svojim braniocima koji su sedili daleko od njih, već su konstantno prekidani kada bi se hteli obratiti sudu.

Freisler je dao da ih obuku u preveliku odeću kako bi mogao urlati na njih jer su neuredni i šlampavi, pa ih je time ponižavao.

Dva sata nakon suđenja obesili su ih tankim žicama, gole.

Međutim, nije ni sudijin kraj nije bio nešto mnogo bolji. U februaru 1945. Amerikanci su bombardovali zgradu, ali Freisler nije uspeo da se evakuiše, jer je skupljao papire za suđenje Fabianu von Šlabrendorfu (koji je kasnije postao sudija) kada je na njega pao komad zida, točno dok je u rukama držao papire.

Jedna medicinska sestra je rekla kako je to "božija pravda".

Porodica, takođe zgrožena njegovim radnjama, pokopala ga je u neoznačenom grobu.