AKTUELNO

Upornost, vera u sebe, naporan rad, odricanja, skromnost doveli su Živka Gocića do najuspešnijeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, ali i do klupe nekadašnjeg prvaka Evrope Solnoka.

Trofejni igrač ostavio je od 2010. dubok trag u mađarskom gigantu, a uprava kluba je letos u njemu videla stručnjaka koji može da donese nešto novo posle rastanka sa legendarnim Šandorom Čehom.

- Planirao sam da igram još godinu dana, ali iznenadna ponuda da nasledim svog učitelja motivisala me je da okačim kapicu o klin. Mada su znali da sam mlad i neiskusan, u upravi su verovali da mogu da donesem promene - priča, u telefonskom razgovoru za "Novosti", Gocić.

Pre četiri godine je odlučio da postane trener. Od reprezentacije se oprostio posle olimpijskog zlata 2016, a već 2017. pomogao je Vladimiru Vujasinovića u radu sa omladincima. Ove godine radio je sa juniorima i zato njegovi prvi dani podsećaju na početak selektora Srbije Dejana Savića.

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

- Dejan je rasplamsao ideju da postanem trener. Dok sam igrao, rekao mi je da u meni vidi nekog ko može da bude dobar trener. Dao mi je literaturu, savetovao me. Zato je zasad moj početak sličan njegovom. Znam samo da će, ako ostvarim četvrtinu onoga što je on uradio, to biti ozbiljna trenerska karijera - primećuje Gocić.

Sesti na klupu Solnoka, kog je prošle godine kao kapiten vodio do titule prvaka Evrope, veliki je zalagoj...

- Ne samo za mene, nego za bilo kog trenera. Utoliko mi mnogo znači poverenje uprave. Veoma sam motivisan i željan da napredujem - ističe Gocić.

Jedan od naših najtrofejnijih vaterpolista je mnogim igračima, pre svega Prlainovića i Aleksiću, bio kapiten u reprezentaciji i klubu. Veruje da to neće uticati na njihovu saradnju:

- Kad sam postao trener, seli smo i razgovarali o tome kako vidimo naš zajednički rad. Oni su veliki šampioni, ljudi, moji prijatelji. Ne mogu da budem diktator, a i momci su svesni da je delikatna situacija. Družimo se, ali kad smo na bazenu, zna se ko šta radi.

BUDUĆNOST BRINE

Ove godine mlađe selekcije nisu osvojile medalje na velikim takmičenjima. Na SP do 18 godina Srbija je bila četvrta, a na juniorskom EP šesta. - Poslednjih godina imamo problema sa mladima, jer su klubovi suočeni sa finansijskim problemima. Mladima moraju da se stvore maksimalni uslovi za razvoj, da voda u bazenima bude topla, kako bi igrači sa 18-19 godina stasavali za prvi tim i da nas kasnije glava ne bi bolela.

Gocić je primer sportiste koji se nikad ne predaje.

- Moj put je bio veoma trnovit i zato su uspesi koji su došli na kraju karijere utoliko slađi. Tek sa 27 godina sam otišao na neko veliko takmičenje, na kojem sam znao da ću biti sigurno u timu. Bilo je to na SP 2009. u Rimu, gde smo osvojili zlato, koje je opredelilo naše karijere i uvelo u velike uspehe.

Gocić priznaje da je u njegovoj karijeri bilo uspona i padova:

- Uvek sam se borio za nešto što sam mislio da meni pripada. Naporno sam radio, dokazivao se, dosta puta nisam bio u najboljem timu. Pa u mlađim selekcijama sam samo jednom otišao na veliko takmičenje. Imao sam dugu karijeru, promenio dosta trenera. Stekao sam ne samo sportsko nego i životno iskustvo. I trudim se da ga prenesem mlađima.

ZLATNI DANI

Kapitensku traku preuzeo je od Vanje Udovičića, koji se povukao 2013. - I sada kada se osvrnem na zlatne dane, mislim da se nekom drugom to dešavalo. Ne znam kako to da opišem, retko kome je pošlo za rukom da na svakom takmičenju kao kapiten bude prvi. To je vanserijski uspeh, naročito za igrača kao što sam ja, koji nije bio zvezda - skromno će Gocić.

#Dejan Savić

#vaterpolo

#Živko Gocić

'