separator
Info
ZABAVAAKTUELNO

lifestyle

BUDITE IM PRIMER: Kako motivisati decu da budu bolji đaci?


Ocene ne treba da budu same sebi svrha, već više treba razvijati pozitivan odnos dece prema školi. Deci treba objašnjavati da je učenje gimnastika mozga.


Približava se kraj školske godine i mnogi od nas brinu za uspeh svoje dece u školi. Da li će imati dovoljno dobre ocene da školovanje nastave u boljim školama i da li će uspeti da upišu fakultet koji će im omogućiti bolju egzistenciju u budućnosti. Većina nas često ima problem da motiviše svoju decu da budu bolji đaci. 

Dvoumimo se da li da ih primoramo da uče kažnjavanjem, odnosno čvrstom rukom, ili da primenimo neki drugi princip. Takođe, nismo ni sigurni da li je uvek problem u našem detetu ili prosvetni radnici ne rade sa njim na pravi način. Psihijatar Jovan Marić i psiholog Nebojša Jovanović za naš dodatak objašnjavaju kako da se izborimo sa ovim izazovima.

Psihijatar Jovan Marić smatra da se dete može bolje stimulisati pohvalama nego kritikama:

- Treba što češće hvaliti decu. I zbog malih uspeha treba ih pohvaliti, jer kritika nije dobra pošto blokira intelektualnu efikasnost. To najbolje znaju sportski treneri, koji bolje rezultate kod dece postižu pohvalama nego kritikama. Naravno, ponekad treba ubaciti neku kritičku rečenicu u smislu šta dete treba da ispravlja. Ništa ne treba raditi kampanjski, nego treba dete pratiti tokom cele godine. Iskustvo vaspitača kaže da se pohvalama postiže daleko više nego kritikama, jer dete tako dobija pozitivnu energiju, pa uradi i više nego što bi se očekivalo - kaže Marić.

Autor: Pixabay.com

Gimnastika mozga

On kaže da detetu treba jasno reći da sve što radi, čini to najpre za sebe.

- Roditelj uvek mora detetu da naglasi da uči prvenstveno zbog sebe a ne zbog roditelja. Najbolji primer je: moraš da pereš zube jer ako se zub pokvari, tebe će boleti, a ne mene; ne mogu ja da bol tvoga zuba prebacim na sebe. Ista stvar je sa učenjem. Detetu treba naglasiti da će bolje živeti kasnije ukoliko ima bolje ocene. Upotrebljavaće na poslu mozak, što je lepši posao nego upotrebljavanje mišića prilikom nošenja džakova i sličnih fizičkih poslova. Takođe, deci treba objašnjavati da je učenje gimnastika mozga. Sve što se detetu čini da mu nikad neće trebati u životu, kao neka matematika i slično, treba mu objasniti da je to zadatak koji mora ispuniti jer je sve to, kao što rekoh, gimnastika mozga - objašnjava Marić, koji takođe tvrdi da roditelji ne treba da leče svoje komplekse na deci i da im moraju dati pozitivan primer:

- Najvažnije je proceniti za šta je dete sposobno. To je vrlo suptilan posao i nimalo jednostavan. Mislim da je Bog svakome dodelio neki talenat za nešto i zato tokom procesa školovanja i odrastanja detetu treba ponuditi mnogo raznih stvari da se vidi za šta ima najviše smisla. Uostalom, talenat se i definiše kao nešto što čovek sa lakoćom postigne za razliku od drugih koji to isto mogu da postignu, ali sa mnogo više truda i napora. Dakle, procenite za šta je vaše dete talentovano i to forsirajte, a ne da ga terate da radi nešto za šta nema kapaciteta. Najbolje se dete vaspitava sopstvenim primerom. Ne možete detetu govoriti da ne puši cigarete ako ste i sami pušač. Ne možete tako ni tražiti od deteta da bude odličan učenik ako vi to niste bili.

Marić smatra da su prosvetni radnici danas prilično nemotivisani i da zbog toga često ispaštaju deca:

- Nažalost, prosvetni radnici nisu kao što su nekada bili. Srednjoškolski đački krem se ne opredeljuje za fakultete koji će im kasnije omogućiti rad u prosveti. Oni idu na medicinu, elektrotehniku, kompjutere i tako dalje. Nekad su profesori bili cenjeni i predstavljali uzore svojim đacima, koji su zato želeli da i sami krenu njihovim stopama. Strašno je unižen, prevashodno, finansijski rejting prosvetnih radnika, a danas se, nažalost, uspeh meri količinom novca, a ne znanja. Pošto se meri količinom novca, profesori nemaju autoritet kod svojih đaka, nemaju volje i zato ne rade dobro sa decom. Raditi dobro sa decom je đavolski teško, tako da ima istine u tome što roditelji misle da profesor nekad greši. Ali ukoliko želite da mu ukažete na to, morate to učiniti vešto i taktično, pošto je i on svestan da je nedovoljno motivisan, pa će reći: "Koliko me država plati, toliko ću se truditi." Profesori pre svega treba da vole svoj posao i da svoj profesionalni narcizam hrane uspehom svojih đaka, baš kao što mi lekari svoj narcizam hranimo brojem izlečenih bolesnika. Zato kažem, roditelji, ako imaju osnova, moraju da prigovaraju profesorima vrlo vešto i da paze da ne unize njihov autoritet. Naročito ne pred decom. Jer ako ga napadate pred detetom, onda će i ono imati loše mišljenje o svom profesoru - zaključuje Marić.

Autor: Tanjug

Dva načina motivacije

Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut, smatra da roditelji moraju biti angažovaniji u radu sa svojom decom:

- Postoje dva načina motivisanja dece za učenje. Prvi je razvijati njihova interesovanja, približiti im gradivo na zanimljiv način i generalno podsticati radoznalost. Naravno, to zahteva više vremena i truda, posebno kada su deca u pubertetu i okrenuta su trenutnim zadovoljstvima. Drugi je primenjivati sistem nagrada i kazni, u čemu nema ničeg lošeg, jer taj sistem postoji i u svetu odraslih (ako ne dođete na posao, nećete dobiti platu), s važnom napomenom da su nagrade daleko delotvornije, što pokazuju brojna istraživanja na tu temu - kaže Jovanović.

Umesto da im na kraju školske godine ili polugodišta obećate nešto vredno, bolje je da nagrade budu manje, češće i unapred dogovorene, naročito kada su u pitanju mlađa deca.

- Napravite tabelu sa svakodnevnom obavezama i bodujte postignuti uspeh ili vreme provedeno u učenju. Na kraju dana te bodove pretvorite u, recimo, gledanje crtanih filmova ili igranje na kompjuteru, ali tako da se unapred zna sistem bodovanja, a ne da zavisi od trenutnog raspoloženja roditelja. Deca vole igrice, gde se skupljaju poeni koji mogu kasnije da se iskoriste, te im na sličan način uvedite strukturu u nagrađivanju, od manjih i češćih do većih i ređih, stvarajući radne navike - savetuje psihoterapeut.

Autor: Pixabay.com

Pomozite detetu u izboru

S druge strane, kazne nipošto ne treba da uključuju fizički aspekt, vređanje ili nipodaštavanje, već isključivo uskraćivanje zadovoljstava.

- Kad uspeh u školi izostane, jedna vrsta roditelja po pravilu staje na stanu deteta, dok su mu svi drugi krivi: profesori, škola, društvo... Oni su spremni da se raspravljaju, idu kod direktora, prete tužbama Ministarstvu prosvete... i na kraju često izguraju svoje, jer je škola prilično nemoćna. Time čine medveđu uslugu detetu, koje se navikava na nezaslužene privilegije, što ne nailazi na simpatije ni kod vršnjaka, koji sve to primećuju, ni kod profesora koji ih puštaju - naglašava Jovanović.

Drugi tip roditelja krivca uvek traži u svom detetu, plašeći se autoriteta škole i svih njenih predstavnika. Takva deca često ostaju bez podrške, prepuštena su sama sebi, što je vrlo loše, naročito ako se desi neka nepravda.

- Uvek treba podrobno ispitati da li je problem u detetu (možda je ugroženo) ili nastavniku, koji osim što možda ne ume da zainteresuje učenike, može da bude neotesan, ima svoje miljenike i slično. Raspitajte se kod druge dece i njihovih roditelja kako biste stvorili realnu procenu, pa tek onda pokušajte da nađete rešenje - predlaže naš sagovornik i dodaje:

- Ocene ne treba da budu same sebi svrha, niti treba insistirati na svim peticama, već više razvijati pozitivan odnos prema školi, radu i znanju, što će im trebati kasnije u životu. Ako dete (a ne roditelj) želi da upiše neku školu ili fakultet, najbolje je da zajedno odete na njihov sajt, vidite šta se boduje i tako mu pomognete da sam stremi ka svom cilju - poručuje Jovanović.

Vesti Minut dva

Nacionalni Dnevnik

Komični video i skrivena kamera

Komentari • 0

Komentari uvredljivog sadržaja neće biti odobreni.

korisnik

povezane vesti