Super sve to izgleda. Navijači su protiv podele, Crkva je protiv podele, civilno društvo je protiv podele, desnica i levica su protiv podele...

Aleksandar Vučić, predsednik države, u svemu tome deluje kao ozbiljan vanzemaljac. Posetilac iz svemira koji priča o nekakvom rešenju, o dobijanju nečega, dogovoru, odlučivanju, odgovornosti, kompromisu.

Pitanje je dana kada će rulja tog nezvanog posetioca da kamenuje. Samo zato što se usudio da se bavi onim čime se niko ne bavi.

Srbija pokazuje da nije spremna. Lakše joj je da mašta nego da odluči. Više joj se sviđaju mitovi od činjenica. Draži su joj epovi i halucinacije od bilo kakve otvorenosti i realnog sagledavanja stanja. Bliža joj je bolest od izlečenja.

Uljuljkana u poziciju večne žrtve, ne pristaje da joj se pozicija promeni. Ovde uvek neko mora da bude kriv, tako je lakše. Vučić je sve bliži toj ulozi - glavnog krivca.

I to tako izgleda kada se pogleda javnost i oni koji u javnost izlaze. Realnost je, opet, nešto drugo. Po istraživanjima, 60 odsto ljudi misli da je zemlja na dobrom putu.

Dakle, većina. Koje nema u bombastičnim izlivima što nadahnutog patriotizma, što iste takve zabrinutosti za "mir u svetu".

Koje nema u naslovima, na tviteru, fejsu i svim ostalim mestima koja nam diktiraju, bez prava na to, i svakodnevicu i, hteli bi, budućnost.

Zato je Vučić u pravu kada kaže - koga oni predstavljaju. Vuk Jeremić, razni crkveni verodostojnici, levica i desnica, navijači, civilno društvo, i svi ostali, koji dreče zbog Kosova, i eventualnog rešenja, ne predstavljaju ni onih četrdeset odsto kojima se ne sviđa pravac u kojem Srbija ide. Predstavljaju mnogo manje, i to udruženi.

Opet, kada čovek pogleda novine, ili društvene mreže, izgleda kao da ih je mnogo više. I oni i mi živimo u iluziji stvarnosti, oni zato što to hoće, a mi zato što moramo.

Svi zajedno, kao društvo, na taj način izbegavamo da vidimo šta nam se stvarno dešava.

A pre svega da se suočimo sa činjenicom da mi više i ne možemo da podelimo Kosovo. Možemo to da tražimo, ali bez Albanaca i velikih sila ni to ne možemo.

Ako krenemo na sever, dočekaće nas KFOR. Kosovo odavno nije teritorija na kojoj se Srbija pita.

Tamo postoji druga vlast, druga, de fakto, država, druge su lične karte, pasoši, policijske uniforme, druga administracija, uprava...

Oko čega onda tolika buka? Šta nam to neko uzima što nam već nije oduzeto. Šta gubimo što već nismo izgubili?

I zašto nam rešenje izgleda kao kazna?

Čemu potreba da skinemo glavu onom ko se usudio da kaže da će predložiti rešenje? Kome ono smeta?

I dokle ta potreba da se izbegne odgovornost za sopstvenu zemlju i njenu budućnost.

Vrapcima je, pri tom, jasno da, bez rešenja Kosova, ta budućnost izgleda katastrofalno.

Šta ćemo da radimo, od čega da živimo, gde ćemo da živimo, i kako, ako to pitanje svih pitanja ne rešimo?

I može neko da priča o Vučiću šta god hoće, da se ne slaže ili slaže sa njegovom politikom, da bude za ili protiv, ali činjenica je da je on prvi političar u Srbiji koji je imao dovoljno hrabrosti da se suoči sa problemom Kosova i da proba da ga reši.

Zoran Đinđić bi, možda, isto to uradio, ali nije imao vremena. Koštunica i Tadić su se, prema vremenu, odnosili kao i prema svemu ostalom. Razbacivali su ga, bez obzira na činjenicu da ga Srbija baš i nema.

Sve zajedno, izgubili smo godine i godine, glave zabijene u pesak, a da se ništa nije pomerilo. U Srbiji.

Na Kosovu se pomeralo, iz dana u dan, ka cilju i njihovom rešenju - nezavisnoj državi.

Mi smo se, na sve to, pravili ludi. A sada se, svako ko je protiv pokušaja rešenja, ne samo pravi lud, nego i sve nas pravi ludima, slepima i gluvima, nesposobnim za bilo šta drugo osim za besmisleno maštanje o nečemu što ne može i neće da se desi - da Kosovo skoro ponovo bude deo Srbije.

Pri tom, niko da kaže, otvoreno, ako nećemo da pristanemo na podelu Kosova, šta ćemo s njim da radimo?

Da ratujemo? Da ga priznamo? Da čekamo da neko treći dođe i reši to umesto nas?

Ljudi iz Crkve bi da svi budemo zajedno, da se spojimo, što reče jedan vladika, kao grožđe u vino, i kao pšenica, brašno, u hleb.

Ali je zaboravio da primeti da i vino i brašno, hleb, kada krenu na Kosovo, prolaze carinu. Kosovsku.

Pa, šta ćemo onda? Kako to da rešimo, osim molebanom, koji je dobar, ali ne funkcioniše. Bar ne ovaj poslednji, jer se posle njega na Kosovu ništa nije promenilo. Albanci još tu, a vladičina lična karta i dalje prištinska.

S druge strane, civilno društvo kuka da bi promenom granica ponovo nastali ratovi. Zašto, ako se o tome, pre rata, dogovorimo sa Albancima?

Pa ne ratuju Hrvatska i Slovenija zbog spora sa granicom. Gomila zemalja se podelila i promenila granice bez kapi krvi, i to nedavno.

Čemu onda ta vrsta pretnje, naročito u trenutku kada svi pregovaraju baš da bi izbegli svaki sukob?

I zašto se rešenje, koje još nije ni predloženo, apriori odbacuje, uz argumentaciju političkih komesara.

Zato što Srbija, onaj njen deo koji je okupirao javnost, još nije spremna.

Njoj su i dalje potrebni izgovori, krivci, velike besmislene teme, svađe, podele...

Za to vreme onih šezdeset odsto čeka svoju priliku.

I imaće je. Na referendumu. Posle koje će mnogi, po ko zna koji put, biti iznenađeni.