Moguće je da sam lako drogiran kad tvrdim da se ne sećam nijednih skorašnjih izbora na kojima su poraženi pošteno priznali da su poraženi – obično 24 časa posle izbora, poraženi traže nove izbore, jer im se rezultati, jebi ga, ne sviđaju.

Omiljena optužba je – krađa glasova, čak i kad pobednik izbora, izvesni Aleksandar Vučić, ima 55 odsto, a drugoplasirani, gospodin Janković Saša, kvalitetnih 16 odsto; budući da komplikovanom matematičkom radnjom, oduzimanjem, stižemo do razlike od 39 odsto između ta dva kandidata, ume li neko da odgovori na pitanje koja je to razlika između pobednika i poraženog kad više nema sumnje glede krađe?

Razumeo bih da je Srbija Florida i da je Vučić nešto kao Tramp, koji je Hilari Klinton pobedio s razlikom od 0,001 odsto glasova, ali ovde najbliži konkurent ima minus od 39 odsto! Kako li je vešti Vučić ukrao svega milion i po glasova iz toplog ognjišta Jankovića Saše?

Kad su, 1996. i 1997, stotine hiljada građana protestovale protiv Miloševića, tačno su znale zbog čega i zašto protestuju, mada nije bilo ni Fejsbuka, ni Tvitera, ni mrežolikih umova koji su naučili čak dva padeža

Svejedno, neko mi danas piše, valjda u ime katastrofalno poraženog Vuka Jeremića ili onog nesrećnog dverjanina Obradovića ili se to javlja neki očajni Parović s 0,8 odsto glasova: „Snažno podržavamo proteste u Srbiji protiv lažnih, prividnih i pokradenih izbora.” Otkrivam, dakle, da izbori nisu samo pokradeni, oni su „prividni” i „lažni”, pa se u nastavku odmah sad traže novi izbori kako bi „narod dobio šansu da glasa”. Ovaj koji je ovo pisao 4. aprila smetnuo je sopstveni um s uma da su izbori bili 2. aprila, ali kako je logika omražena u postizbornim večerima – evo i sledećeg citata: „Protest se održava sutra u 18 sati ispred Skupštine. Nije jedan, i nećemo ništa rešiti na tom jednom protestu.” Dobro, pitam se, a šta je poenta: „Poenta je da od sutra krene, a da se u budućnosti nastavi dok ne prekinemo ono što nas muči sve, mračna budućnost.” Pisac koji je propustio sve časove srpskog u Osnovnoj školi „KK Budućnost” hteo bi da obori Ajnštajnovu teoriju relativiteta: da nastavimo budućnost dok je ne prekinemo jer je mračna. Međutim, već sledeća rečenica jebe prethodnu: „Sutra počinje prva bitka u ratu za bolju budućnost.” Kako da krenem na proteste kad ne znam za koju budućnost da protestujem: mračnu ili srećnu ili tekuću?

Ipak, hit je Fejsbuk poziv na proteste: „Dođite i podržite svoje mišljenje.” Smem li da pitam: o, Fejsbuče protestni, da li mogu svoje mišljenje da podržim od kuće, iz kreveta, moram li baš da izađem na ulicu kako bih ga pridržao? Ako ne dođem i ne podržim svoje mišljenje, znači li to da sam izgubio pravo na mišljenje ili sam zasrao ionako crnu budućnost koja ume da bude srećna, a posebice svetla?

Da priznam nešto: to što čovek želi da protestuje, ne znači da mora da bude glup. Ali kako je glupost neodoljivo zarazna, mogućno je da čujemo parolu: „Hoćemo kulturu, a ne diktaturu”, gde se pod kulturom podrazumeva svaki električni guslar koji kriči nad lažnim ishodom Kosovskog boja, iz keca u dvojku.

Svako, razume se, ima pravo da izađe na ulicu i zaurla: „Ja sam kreten”. Problem je kad lična dijagnoza postane opravdanje za „wannabe” proglase. Tek da podsetimo – kad su, 1996. i 1997, stotine hiljada građana protestovale protiv Miloševića, tačno su znale zbog čega i zašto protestuju, mada nije bilo ni Fejsbuka, ni Tvitera, ni mrežolikih umova koji su naučili čak dva padeža.

Ali danas, kad pročitam da je „izborna krađa posledica medijskog crnila u Srbiji, pritisaka, ucene i dubinske zločinačke zloupotrebe državne moći”, uvek se prvo setim Borisa Tadića; gde ste, dragi prijatelji, bili kad je DS-grmelo, tek da vas pitam?