separator
Info
ZABAVAAKTUELNO

kultura

30 GODINA OD SMRTI VELIKANA PAVLA VUISIĆA!


Volim samo one zbog kojih ne moram da se odričem sebe da bih im se dopao - govorio je Pavle Vuisić, glumac koga su smatrali srpskim Žanom Gabenom, za koga je Orson Vels tvrdio da je po svom daru veći od njega, poklonio mu šubaru koju je nosio u filmu “Bitka na Neretvi”, i u Kinoteci odgledao sve filmove u kojima je igrao.


Glumac koji je još za života postao legenda preminuo je pre 30 godina, 1. oktobra 1988. Iza njega je ostala čitava galerija u kojoj je blizu dve stotine neponovljivih likova u filmovima, serijama i TV dramama, koji su obeležili jugoslovensku i srpsku kinematografiju i televiziju. Na ovu izuzetnu baštinu publiku će podsetiti Jugoslovenska kinoteka, omažom Pavlu Vuisću koji počinje 8. oktobra, u kojem će biti prikazan izbor od devet filmova u kojima je ostvario maestralne uloge, kao što su “Tri koraka u prazno” (1958) Vojislava Nanovića, “Tren” (1978) Stoleta Jankovića, “Ko to tamo peva” (1980) i “Maratonci trče počasni krug” (1982) Slobodana Šijana...

Jedan od najcenjenijih i najbolje plaćenih glumaca ovog prostora upamćen je i po tome što je i sam bio kao uzbudljiv i neobičan filmski lik - ne samo što nije voleo svoju profesiju, nego je prezirao i sve što ide uz nju, popularnost, priznanja, javnost... Odbio je da primi Avnojevu nagradu, čak je napisao i saopštenje zašto je ne želi. Nije hteo ni nagradu “Slavica”, koja se tradicionalno dodeljivala na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, a koja od 1994. nosi njegovo ime. Odbijao je pozive da ide kod Tita, koji ga je obožavao kao glumca (išao je samo jednom, posle premijere filma “Bitka na Neretvi”, i saopštio mu zašto nije pristalica komunističkog režima), ponudu Orsona Velsa da karijeru nastavi u Americi, pozive da igra u stranim koprodukcijama velikih reditelja koje su se sedamdesetih godina snimale ovde...

BEZ JAVNOSTI

Tri decenije od smrti barda našeg glumišta, nizom događaja 1. oktobra obeležilo je Udruženje “Adligat”, zajedno sa njegovom udovicom Mirjanom Vuisić. Na Pavlovom grobu održan je pomen, u jednoj kafani prikazan je dokumentarni film o njemu, a uveče su u sali “Adligata” na Banjici čitane njegove pesme, tekstovi, izreke... Događaj je organizivan samo za najuži krug prijatelja, bez prisustva javnosti, kako je sam Vuisić želeo. Tako je govorio još za života, a i u poslednjoj oporuci, gde je zapisao: “Molim da smrt objavite najmanje tri dana posle pogreba. Da mojemu pogrebu ne prisustvuje niko do nje, Mirjane, i da ne bude ničega od sranja kao što su govori, priče. Molim, samo Ona i Ja.”

Kako su u svojim sećanjima često isticali Pavlova supruga Mirjana i oni retki ljudi koji su imali privilegiju da budu njegovi prijatelji, jedan od najvećih srpskih glumaca sanjao je da bude pravnik i novinar - studirao je pravo, a posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da bude primljen na tadašnju Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, odustao je od toga da bude školovani glumac. Vuisića, kako je svedočila njegova supruga, nikada nije zanimala velika karijera - voleo je kafanu, splavove, Adu Ciganliju, svoj čamac na Savi, poeziju, Crvenu zvezdu za koju je navijao, a ujutro nikada nije znao gde će ga vetar odneti tog dana. Uvek je govorio ono što je mislio, nije imao obzira ni prema kome, pa su ga neki smatrali i “teškom čovekom”.

A taj beskompromisni čovek trošio je život iz dna duše, i pred kamerama, u kafani, sa alasima na reci, i činilo se kao da jedva čeka da ga potroši... U jednoj od poslednjih pesama koje je napisao, nezaboravni Pavle Vuisić kaže:

“Želim da umrem. Bože, koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran...”

Vesti Minut dva

Nacionalni Dnevnik

Komični video i skrivena kamera

Komentari • 0

Komentari uvredljivog sadržaja neće biti odobreni.

korisnik

povezane vesti